Tijana's Reviews > Moj sin Mio

Moj sin Mio (tj. "Mio, moj Mio") neiskusnom (vrlo mladom) ili površnom čitaocu može delovati kao klasična dečja fantastika o klincu koga usvojitelji maltretiraju i zanemaruju, ali on onda ode u čarobnu zemlju gde je njegov otac kralj koji ga voli najviše na svetu, doživi razne pustolovine i pobedi oličenje zla i svi žive srećno zauvek.
Jeste đavola. U pitanju je teška i tužna priča o usamljenom dečaku koji sedi na klupi u hladno veče, gleda u osvetljene prozore iza kojih zamišlja srećne porodice, i sam sebi priča bajku o, pogađate, čarobnoj zemlji gde je njegov otac kralj koji ga voli najviše na svetu...
Astrid Lindgren ovde baš balansira na ivici noža. Imam utisak da je sve mnogo jasnije (makar odraslom čitaocu koji za vreme čitanja samo guta knedle) nego u analogno postavljenoj Braći Lavlje Srce: pripovedanje je stilizovano kao klasična poetska bajka, sa gotovo ritmičnim, hipnotičkim ponavljanjem pojedinih fraza i sa do koske ogoljenim paralelama između realnosti i njenog fantastičnog pandana. Zamislivo mi je da bi neko ko ima manje od devet godina ovo doživeo kao najbolju priču na svetu (samo malo kratku) sa najčistijim hepiendom, ali ne bih preporučila neko zajedničko čitanje dece i roditelja da se ne bi završilo... pa... kognitivnom disonancom i suzama.