Pavle's Reviews > Reaper Man

Na osnovu mog pozamašnog iskustva od cela tri (čitaj: CELA TRI) Pračetova romana, stekao sam utisak da su delovi koji se tiču Smrti dosta slobodniji od recimo (a ne zato što sam samo još taj pročitao; okej, zato što sam samo još taj pročitao) Straže, pre svega u narativnom smislu. Zato mi je i Mort u retrospektivi malčice opao: iako sam se smejao i uživao, ne mogu reći da se baš nečeg posebnog sećam, jer je ipak taj roman pre svega podloga za meditaciju o društvu i životu, ali i za razvitak likova. Neke posebne priče nema.

I to me dovodi do nečeg čudnog. Primećujem da iako generalno (... i iako su generalizacije loše) najviše volim romane bez p od priče, u fantastici volim romane sa pričom. Ili bar nekakvom narativom. Kao da ovaj drugi aspekt, karakterizacija, atmosfera i sl., u žanru nikada nisu dovoljno snažni da iznesu čitav roman. Ili bar retko. Pračet je bio blizu sa Mortom, ali ne i potpuno uspeo.

Ovde, medjutim, sve je divno i bajno i krasno. Priča postoji, ali u tri rasute narative, i stvarno nije toliko važna. Mnogo važnije je ono ispod, a to je (uz ozbiljnu opasnost da udjem u kliše) nešto posebno. Rečenice su hodajući citati, kako zbog humora, tako i zbog topline, ljudskosti kojom zrače. A poslednjih dvadesetak stranica su... Pračet. A Pračet je u rečniku negde pod „dobrota“.

5-