��Naš Euripid, čovečni,“ da parafraziram stih Elizabet Baret Brauning, najkrvaviji je i meni najdraži od tragičke trijade, iako su me klasičari često p„Naš Euripid, čovečni,“ da parafraziram stih Elizabet Baret Brauning, najkrvaviji je i meni najdraži od tragičke trijade, iako su me klasičari često pokušavali ubediti da je slabiji i od Eshila i od Sofokla. Delom je to zbog toga što se Euripid ne uklapa uvek u uzvišene definicije tragedije, tragičnog i tragičnog junaka. pa je nekako od titule “najtragičniji” stigao do pozicije pesnika kojem je, za ono što je želeo da izrazi, bio potreban novi žanr, ali se nije uspeo izmaći iz okvira istog. Upravo u tom rascepu nastaje cela potonja tragička tradicija evropske književnosti, od Seneke, preko Šekspira i Rasina, pa do tragične opere 19. veka.
„Hekaba“ je smeštena neposredno posle završetka Trojanskog rata. Pobednik je poznat, trojanski muškarci i dečaci su poklani, a žene i devojčice, uključujući i trojansku kraljicu Hekabu, su odvedene u roblje. To ne znači da je gotovo sa mrtvima. Naprotiv, Euripid podseća da nakon svakog rata, sukob se nastavlja - pobijeni traže da budu dostojanstveno sahranjeni, proslavljeni i osvećeni. Stoga, dramsku radnju ovde ne pokreću živi nego mrtvi – duh Polidora, Hekabinog sina, ubijenog od strane tračkog kralja Polimestra, i duh Ahileja, koji zahteva žrtvovanje Poliksene, Hekabine kćerke.
Vrhunac tragedije nije ni u smrti Polidora ni u smrti Poliksene, već u Hekabinoj osveti nad kraljem Polimestorom time što ubija njegovu decu. U staroj Grčkoj, čin ubijanja dece izazivao je manju moralnu uznemirenost nego danas, posebno ako je ono sprovedeno po principu “oko za oko” i kada dolazi kao kazna za kršenje gostoprimstva. Za razliku od Sofoklovih junaka, koje tragedija (Simona Vejl bi rekla nesreća) pretvara u svetačke figure dostojne da im se celivaju ruke, Euripidovi likovi postaju baš strašni, monstrumi, a samim time i čovečniji. Tragedija ipak manjinu pretvara u svece. Uglavnom ljudi usled nesreće postaju još gori nego što su bili. Ovde majka koja pati za sopstvenom decom, postaje čedomorka tuđe. I to je osveta, ali nije pravda. Pravda za Hekabu ne postoji, a nesamerivost tuge za mrtvom decom je i dalje menja, kako kaže mit, sve dok je ne pretvori u nešto izvanljudsko – besnog psa.
Pročitao sam četiri različita prevoda. Baš je uzbudljivo pratiti nijanse razlika.
A) Prvi je prevod Nikole T. Đurića, oca Miloša N. Đurića. Ispevan je u desetercu. Dugo je postojala ideja da se grčka antika treba prevesti u metru srpske epske poezije. I kad smo kod roditelja koji tuže nad smrću svoje dece u rat, potresno je da na izdanju Grčkih tragedija iz 1948. kao posveta stoji: "Seni svoga jedinca Rastka. M. Đurića, svšenog maturanta, koji u odbrani otadžbine junački pogibe 8. 4. 1945. god posvećuje svoje prevode Miloš N. Đurić".
Nikola Đurić ovako prevodi završni deo Polidorovog monologa s početak tragedije:
"O, majko moja, nekad kraljica A sada jadna, zarobljenica, U sreći nekad, u bijedi sad. Po volji bogu nekom sve je to."
A ovako Nikola prevodi završne stihove hora trojanskih robinja sa kojim se završava tragedija:
"U luke, drage, i u šatore, Da produžimo službu nemilu! Neslomiva je ljudska sudbina!"
B) Drugi prevod je načinio Branko Pleša, reditelj i glumac koji je, između ostalog, prvi tumačio i Openhajmera na filmu. Prevod je nastao povodom postavke Hekabe u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sedamdesetih
Pleša ovako prevodi završni deo Polidorovog monologa s početak tragedije
"Jao! O majko moja, nekad sjajna kraljice, u ropstvu sad si tužna zarobljenica. A sreća - gde je sad! Za radost negdanju osvećuje ti se svirepo neki bog."
Pleša ovako prevodis Stihove koje izgovara hor trojanskih robinja sa kojima se završava tragedija:
"U luku, drage, u šatore idite da primite na ruke lance robovske! Crna je sudbina!"
C) Za prevod na engleski želeo sam da uzmem prevod Gilberta Mareja, najvećeg stručnjaka za Euripida na ostrvu s početka 20. veka, a i sam je pisao komade sa pacifističkom porukom. Međutim, izgleda da nije preveo Hekabu. Stoga sam uzeo prevod uDajan Arnson Svarilen američke savremene prevoditeljke. Prepev je u metru.
Dajan ovako prevodi zavRšni deo Polidorovog monologa s početak tragedije:
"O Mother, from a royal household—you who look upon your day of slavery— some god has counterpoised your former joy with all the weight of what you suffer now."
A ovako Dajan prevodi završne stihove hora trojanskih robinja sa kojim se završava tragedija:
"Let us go to the tents, friends; let’s go to the harbor; it’s time to take up the toils of our masters. Compulsion is brutal."
D) Za kraj sam uzeo prevod kanadAkse pesnikinje En Karson, autorke "Autobiografije crvenog". Kako kaže, Euripid je za nju Lars fon Trir antičkog sveta i u laptopu ima poseban dokument u kome redovno dopisuje zbog čega joj je Euripid neprijatan. Prevod je u slobodnom stihu.
En ovako prevodi završni deo Polidorov monologa s početak tragedije:
"O mother! You went from a house of kings to a day of slavery. Your grief is as great as your splendor was: some god is weighing the one out equal to the other"
A ovako En prevodi završne stihove hora trojanskih robinja sa kojim se završava tragedija:
"Go to the harbor, go to the tents, dear women. Now we taste the work of slaves. Hard is necessity."...more
Prva dva dela "Aleksandrijskog kvarteta" odgovaraju na pitanje kako se voli u Aleksandriji – a voli se ulepljeno i zaslađeno kao baklava, pojedena iz Prva dva dela "Aleksandrijskog kvarteta" odgovaraju na pitanje kako se voli u Aleksandriji – a voli se ulepljeno i zaslađeno kao baklava, pojedena iz svog i tuđeg tanjira sumnjivog lokala, na mekanim jastucima, da bi na kraju saznao da nisi pojeo baklavu, već tulumbu. Treći deo ponovo menja perspektivu ispripovedane priče, te Aleksandrija više nije grad večito gladnog erosa, već postaje poprište politike. Darli više nije narator; njegov čuvstveno melanholični pokušaj da protejsku prirodu stvarnosti i sećanja savlada i pretvori u zaokruženu istinu nestaje iz fokusa. Umesto njega, u Mauntolivu pripovedanje preuzima sveznajući narator (mada se takva distanca povremeno javlja i u drugom delu). U "Mauntolivu" se javljaju novi preokreti u odnosu na one iz "Baltazara", koji su već bili preokreti u odnosu na priču iz "Justine". Tu su kolonizatori i zapadne sile, Arapi, Kopti, Grci, Jevreji, i, naravno, teritorija Palestine. Drugi svetski rat samo što nije počeo a od pojedenih slatkiša se dremka, od lošeg varenja raste splin, a Aleksandrija lebdi između iluzije i stvarnosti, između materije i pesničkih slika.
Koliko se ove tri knjige i tri perspektive uklapaju u jednu celinu? Ima aljkavosti i ponekad zaškripi, što se može opravdati praktičnim razlozima – Darel nije pisao Kvartet odjednom, već je svaki novi deo nastajao nakon što bi prethodni bio objavljen, pa nije mogao da prilagođava novo osmišljeno u odnosu na staro napisano. Ipak, celina funkcioniše. Ne kao švajcarski sat, već više kao mediteranski ples – što je meni primamljivije, jer se zna u šta je zabavnije gledati.....more
I dok je prvi deo "Aleksandrijskog kvarteta" predstavljao pokušaj glavnog junaka i pripovedača da kroz sećanja, dnevnike, pisma i tuđe rukopise dosegnI dok je prvi deo "Aleksandrijskog kvarteta" predstavljao pokušaj glavnog junaka i pripovedača da kroz sećanja, dnevnike, pisma i tuđe rukopise dosegne istinu o proživljenim događajima u Aleksandriji i neuhvatljivoj Justini, drugi deo, već na prvim stranicama, kao vila brodarica razara ono što je izgrađeno i podseća nas da ljudi žive živote zasnovane na odabranim izmišljotinama i da je naš pogled na događaje uslovljen položajem u prostoru i vremenu. Stoga je svako tumačenje stvarnosti zasnovano na jedinstvenom položaju. Dva koraka na istok ili zapad i cela slika se menja.
Ulogu vile brodarice preuzima Baltazar, koji dolazi na ostrvo gde se povukao glavni junak. Baltazar mu vraća napisani rukopis s brojnim prepravkama i dopisanim komentarima, te mu uz uzdah saopštava da je pogrešno razumeo mnoge stvari, uključujući i ono glavno – ono što je velikim delom pokretalo narativ u prvom delu. Raskrinkavanjem pogrešne premise dešava se prvi preokret i ruši dobar deo postavke iz prvog dela. Moram priznati da, iako sam već čitao "Kvartet", preokret nije izgubio na svojoj svežini. Ponovo sam sa zadovoljstvom razjapio usta od iznenađenja, jer prvi deo te tako fino ušuška u svojoj prezasićenoj atmosferi spleena da zaboraviš šta ti se sprema.
Stoga, drugi deo nije klasičan književni nastavak u kojem se pripoveda o događajima koji slede, već pripovedač, na osnovu Baltazarovih ispravki, govori o istom vremenskom periodu iz prvog dela, ali iz promenjene perspektive. Uključuje nove likove i događajima daje na širini. Čitaoci koji vole da logika narativnih elemenata funkcioniše savršeno uglavljeno kao švajcarski sat, mogli bi Darelu da zamere na aljkavosti, ali, hej, ipak smo u mutnim vodama Aleksandrije u sećanjima jednog čoveka.
Plus ovo: “Na kraju, otkriće se da je tačno sve o svima. Svetac i gad dele sve”....more
Drago mi je što je i posle 15 godina od prvog čitanja, Aleksandrijski kvartet ostao predivan tekst na toliko nivoa. Prvi deo "Justina" je "AleksandrijDrago mi je što je i posle 15 godina od prvog čitanja, Aleksandrijski kvartet ostao predivan tekst na toliko nivoa. Prvi deo "Justina" je "Aleksandrijski kvartet" u malom. Napisan kao niz memoarskih ahronoloških reminiscencija pripovedača na višeugaonu ljubavnu aferu u gradu Aleksandra Makedonskog pred Drugi svetski rat. Modernističko delo napisano u tradiciji baroknog romana, ne plaši se da igra na sve i da bude sve, a i da ne bude ništa. Ne roman kao jedinstveno ogledalo sveta, nego roman sačinjen od višestrukih ogledala koji hvataju višedimenzionalni efekat i daju neku vrstu pogleda kroz prizmu. I to ne da bi se prikaz sveta obogatio, već naprotiv da bi se uništio a naše znanje o njemu raskrinkalo kao iluzija. Da bi u tome uspeo, Darel koristi punu artiljeriju.
P. S. Barok, groteska, Kavafijeva poezija, gnosticizam, Sofijin pad u materijalnost, sećanje, aforizmi o ljubavi, fore pokupljene od Prusta, alkohol, ajnštajnova teorija relativiteta, fam fatal, pisci praznih džepova,, vrtlar pravoslavni monah kome je odsečen jezik, tuberkulozne prostituke, minareti pod nebom boje ćilibara, krimić, špijuni, Plotin, kolonijalizam, Markiz de Sad, Frojd, pustinja, biblioteka, Uismansov roman Nasuprot, klinika za venerične bolesti, kabala, obrtanje tarota posle seksa, autopoetika, Bodlerov gradski splin...more
Kao i uvek kod Jingera reč je o estetizovanom militarizmu iako se on, shodno dužini autorovog veka i promeni političke situacije, menjao. Ali to je toKao i uvek kod Jingera reč je o estetizovanom militarizmu iako se on, shodno dužini autorovog veka i promeni političke situacije, menjao. Ali to je to, larpurartizam premešten u rat, kako je to sa neodbravanjem primetio Valter Benjamin.
“Odmetnik” je poetski politički esej iz 1953. o trećoj figuri savremenosti od ukupno četiri koliko ih je Jinger opisao. Dok su koncepti Vojnika u prvim redovima i Radnika nastali između dva svetska rata, Odmetnik je nastao nakon sloma Nemačke iako je njegov koncept već bio, manje više, oblikovan i u romanu “Na mermernim liticama” iz 1939. godine. Prve dve su kolektivne, dok bi Odmetnik bio individualna, kao i figura Anarha koja će nastati dvadeset godina kasnije.
Ukratko i uprošćeno, kao i ostale figure, Odmetnik je ničeanska forma, suprostavljen Radniku. Dok bi radnik bio anonimna kolektivna masa savremenosti koja se daje u službi tehnologije gradeći do tada u istoriji neviđen totalitarni sistem, ali osvajajući nezamislivu moć (savremenost su ponovo nastanili titani i zamenili bogove u cikličnom toku istorije), Odmetnik bi bio borac, poput vojnika na frontu, ali borac koji odbacuje aktivnu bezličnost, jer namerava da sačuva svoju slobodu u odnosu na uzrok koji brani. U tom smislu, Odmetnik se ne može identifikovati ni sa jednim sistemom, čak ni onim za koji se bori. On se ne oseća prijatno u bilo kojem od njih. Ono za šta se bori je sa druge strane savrenosti, u svevremenosti. Stoga on u pustinji (ili iza pustinje) koju stvara savremenost, pronalazi obilje koje postoji izvan vremena, oličeno u šumi, u koju bi trebalo da ga upućuje filozofija, umetnost i teologija. Ako bi trebalo da je situiramo u biblioteci, Jingerova imaginacija bi bila deo onog evropskog strujanja koja je modernost osvajala na osnovu svoje antimodernosti, a toj lozi bi bili različti autori, uglavnom ideološko desno, poput kasnog Hesea, Junga, Miloša Crnjanskog, Malapartea, Žilijena Graka i sličnih.
Iako se u eseju oseća istorijski trenutak pedestih, Hladni rat i Nemačke podeljenje između Sovjeta i Amerike, Jinger se trudi da sadržaj situira u apstraktnijim predelima mita. I tu imamo vrlo neobičan i za mene umetnički uzbudljiv spoj dva estetska modusa. Prvi je vezan za radnika i tehnofobiju oličenu u slikama i metaforama koje imaju uporište u vizualima nemačkog ekspresionizma (recimo Fric Lang režira sajns fikšn) drugi je vezan za estetiku romantičnih slikarskih platana sa mitološkim temama sa kraja 19. veka. Stoga u Jingerovoj viziji imamo svet kao Titanik koji plovi pustinjom u punom sjaju metala, tehnike i automatizovanih ljudi, ali se može očekivati da iz gvozdenog brodskog poda iznikne džungla iz koje će iskočiti tigrovi i svakojaka druga zverad, kao u mitu o tirenskim gusarima i otmici boga Dionisa, ...more
Dobro, pomalo sam zaljubljen u ovaj esej i stalno pronalazim izgovor da ga pročitam, posebno kada se nalazim u estetskom košmaru kao ovih dana, pa mi Dobro, pomalo sam zaljubljen u ovaj esej i stalno pronalazim izgovor da ga pročitam, posebno kada se nalazim u estetskom košmaru kao ovih dana, pa mi treba rezač da naoštrim zatupljeno oko. Esej je nastao kao razmena darova između Ženea i Đakometija – Đakometi je uradio tri portreta i nekoliko skica Žana, pri čemu je svaki od njih malena masa života, tvrda kao oblutak i puna kao jaje, dok je autor „Bogorodice od cveća” uzvratio napisavši ove esejističko-lirske fragmente o tome kako vidi Albertovo stvaralaštvo, smeštajuući sopstvenu viziju u požudno-mekani stil. Đakometi je do kraja svog života tvrdio da je ovo najbolji tekst ikada napisan o njemu, dok je francuski autor bio opčinjen stvaralaštvom švajcarskog umetnika. Tako da je reč o razmeni darova uz velike laske i fanfare. Paradoksalno, kako se to uvek potvrđuje, obojica, iako za predmet imaju onog drugog, implicitno govore o sebi. I stvarno ne znam da li nas išta više odaje nego kada nešto tumačimo, kao da tako najlakše pružamo na izvolte sopstvene opsesije. Kad Žane napiše: „Lepota ne potiče ni iz čega drugog do iz rane, naročite, u svakoga različite, skrivene ili vidljive, koju svako nosi u sebi, koju čuva i u koju se skriva kad poželi da se skloni iz sveta u privremenu ali duboku samoću” - to progovara supstrat supstrata onoga što je njegova poetika, pa i lična filozofija, koja ovde iako naizgled analizira Đakometija, uistinski odaje ispovest o dubokoj i svetoj samoći esteta – a Žene je bio to – potpuno robovanje pred lepim. I sad ne mogu da se ne setim “Aske i vuka” i da ne podelim koliko mrzim sve one interpretacije na granici idiotluka o tome kako nas umetnost spasava od smrti i svih zala (zaista?). Meni je ovca uvek bila baš nebitna, uvek me je privlačila tragedija očaranog vuka....more
Čarobjakova vladavina nad Smaragdnim Gradom je onako kako vidim današnju vladavinu u svetu. Širenje glasina i strahova, kruženje dezinformacija i pravČarobjakova vladavina nad Smaragdnim Gradom je onako kako vidim današnju vladavinu u svetu. Širenje glasina i strahova, kruženje dezinformacija i pravljenje spektakla, kako bi se sakrilo da oni koji vladaju nemaju pojma gde teraju i kuda udaraju, kao što to ne zna ni sam čarobnjak.
Lepo je postatiti zemlju Oz posle toliko godina i videti da je sve i dalje toplo, mudro i uzbudljivo. Ovo mi nije bio omiljeni deo iz serijala kada sam bio klinac, ali prvi deo je, ipak, prvi deo. ...more
Zaboravio sam koliko su „Hajduci” smešni! Bojao sam se da će mi te silne batine koje izvuku junaci na kraju baš smetati, sa predubeđenjem da je to NušZaboravio sam koliko su „Hajduci” smešni! Bojao sam se da će mi te silne batine koje izvuku junaci na kraju baš smetati, sa predubeđenjem da je to Nušićev dug devetnaestovekovnoj poučnoj literaturi gde nevaljala deca dobiju lekcije u vidu pruta (nekad i nešto gore), ali, ipak, ne. I te batine su bile baš urnebesne. I pošto sam ove školske godine konačno dobio priliku da držim časove, uverio sam se da i današnje generacije super reaguju na Hajduke. Drago mi je da se to nije promenilo. ...more
Peti roman Fransoaz Sagan je naizgled o raspadu braka između patološki ljubomornog Alena, muškarca koga je život previše razmazio, i Žoz, devojke kojaPeti roman Fransoaz Sagan je naizgled o raspadu braka između patološki ljubomornog Alena, muškarca koga je život previše razmazio, i Žoz, devojke koja se, po sopstvenim rečima, grozi zdravog razuma, ali je pored nerazumnog muža morala naučiti da drži zdravorazumske pridike. Ili barem tako izgleda izdaleka. Izbliza ovo je roman o temi u središtu svih Fransoazinih romana – građanskoj dosadi, čami i svega onog što obuhvata značenje francuske reč ennuie. Po toj liniji Sagan je naslednica Bodlera, iz čijih stihova je uzet naslov romana. I za nju i za Bodlera „čarobni oblaci” su metaforičko otelotvorenje sna o „lakoći” kojoj kao bića teže, iako ih „težina” čame uvek vuče na dole. Apsolutna površnost života, bez morala i bez socijalnih problema, junakinjina stalna potreba da sebe udvaja i posmatra sebe sa strane kao lika u neubedljivoj predstavi ili pretencioznom filmu, radovanje „susretu sa malim, trulim ljudima, umetnim i šupljim, ali u isto vreme najživljim, najslobodnijim i najveselijim od svih”, skocentisanje na zvuk mlaza iz slavine dok se ima seks, isključivanje misli i gledanje satima u drveće i skverove – sve su to strategije junakinje za samozaborav kako bi ostvarila san o lakoći. Alen sa svojom težnjom da je odseče od sveta, uključi u stalno moralizatorsko preispitivanje njene prošlosti i da joj zabrani „ta ugodna trošenja sebe” gotovo je personifikovano otelotvorenje težine ennuie....more
Zavodljivo je misliti o Feliksu Jusupovu kao ruskom Dorijanu Greju. Obojica su bili dekadentne estete, razmaženi bogataši, lepi poročnici, ljubitelji Zavodljivo je misliti o Feliksu Jusupovu kao ruskom Dorijanu Greju. Obojica su bili dekadentne estete, razmaženi bogataši, lepi poročnici, ljubitelji dijamanata i ubice. Ako se zanemari razlika da je prvi istorijska ličnost, a drugi fikcionalni lik u romanu, izgledaju vrlo slično. Barem se meni tako činilo u sećanju na ove memoare. Sada, kada sam posle 8-9 godina osvežio pamćenje ponovnim čitanjem „Minulog sjaja”, Dorijan Grej, u poređenju sa Jusupovim, čini se kao jedno nevino, bezazleno, olindrano mače kome kandže tek niču.
Memoari započinju pričom o Jusupovim precima sa implicitnom porukom da je on jedan ruski mačak sa opasnim pedigreom: tatarski kanovi Zlatne Horde, orijantalne princeze, čukundeda koji je pao u nemilost jer je podvalio pravoslavnom patrijarhu guščiju paštetu u vreme posta, pradeda sa ličnim nagim teatrom, baba posle čije smrti su u tajnoj odaji pronašli kostur njenog ljubavnika (nisam razumeo da li ga je u toj sobi zaboravila ili je on umro pa je baba sentimentalno sačuvala leš?); svi su bili estete i bogatiji od Romanovih, a i loza im je starija, plus zna se ko je tu kome prvi plaćao porez.
A potom kreće da pripoveda o svom životu: kako ga je majka oblačila u žensku garderobu što ga nikako nije sramotilo već ga je činilo gordim te je kao četvorogodišnjak u haljini dovikivao prolaznicima na Nevskom Prospektu: „pogledajte nisam li lepa beba!”, kako su bili toliko bogati da niko u porodici nije znao koliko imanja imaju, o dijamantima, o provodima u romskim čergama, o tome kako se prerušavao u devojku pa po Petrogradu zavodio muškarce (čak se i hvali kako ga je engleski kralj odmeravao iz lože), o studiranju na Oksfordu, kurvalucima u Veneciji sa svojim tutorom, o polarnom medvedu i buldozima kao ljubimcima, balovima i maskenbalima, drugim pajtašima estetama (između ostalog tu je i Pavle Karađorđević), o pravoslavnim manastirima i želji da se zamonaši, o Đagiljevim baletskim igračima u pohodu na Evropu, kako je uspeo da oženi Irinu Aleksandrovnu, jedinu sestričinu cara Nikolaja II, uprkos svim glasinama koje su kružile o njemu i kako mu je supruga na venčanju nosila veo koji je pripadao Mariji Antoaneti i još trista čuda iz jedne evropske epohe zvane La Belle Époque, kada su živeli ljudi koji su farbali perje pticama kako bi se uklopile sa bojom fasade na kući i imali služavku čije je jedino zaduženje bilo da se brine o omiljenom krznenon mufu.
Jusupov nikad nije napadan i naporan pripovedač; više je dostojanstven nego arogantan. Šarmantan je i duhovit, čak negde i dečački dobrodušan, jasno je zašto su ga ljudi voleli. Voljan je da priča o svojim slavnim danima mladosti, dok o decenijama nakon Oktobarske revolucije kada je živeo u izbeglištvu ne govori ništa, verovatno te decenije nije pronalazio lepim. I kad smo kod lepog, čini mi se da danas postoji jedno veliko nerazumevanja prema esteticizmu kao pokretu, koji se danas svodi na puki snobovski pozeraj, iako je on bio mnogo više od toga, možda i oblik religioznosti.
Vidim da mu pojedini gudridaši zameraju što nije uvek istorijski verodostojan. Meni to ne smeta. Jednim delom jer ne verujem u postojanje istorijski verodostojnih memoara (svi su malo bolji nego što jesu kada pišu o sebi), a drugo, svi ti paranormalni trenuci (porodična prokletstva, duhovi, sablasni vozovi, vidovnjaci) lepo se uklapaju i u duh epohe i u strukturu memoara gde atmosfera, kako se približavamo trenutku ubistva Raspućina, sve više postaje gotička. A ubistvo Raspućina je priča za sebe. Samo da napomenem da Jusupov detaljno opisuje kakvim je tepisima, stolicima i ukrasima uredio sobu gde je doveo čoveka sa namerom da ga ubije. Vrlo estetski. Ne znam da li je čitao Kvinsijev esej „O ubistvu kao lepoj umetnosti”? ...more
Odjavna pesma finsko-japanskog animea „Mumijevi” u bosanskohercegovačkoj sihronizaciji započinje stihom: „Kad sunce zađe mrak te snađe” - neočekivano Odjavna pesma finsko-japanskog animea „Mumijevi” u bosanskohercegovačkoj sihronizaciji započinje stihom: „Kad sunce zađe mrak te snađe” - neočekivano melanholično za odjavnu špicu crtanog filma o veselom životu i nežnim priključenijima trolova koji nalikuju na nilske konje (ne, oni nisu nilski konji, postoji čitava jedna epizoda posvećena ovom problemu). Iako su potom negde sledili stihovi „tu se svi veselo igraju a šume smehom odjekuju”, ostalo mi je uvek nejasno kako i, pobogu, zašto se oni igraju a „mrak ih snašo”? U svakom slučaju, pesma je bila dovoljno upečatljiva da većina milenijalaca koji su odrasli uz ovaj anime u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori (ne znam čija je sihronizacija išla u Hrvatskoj), uglavnom seriju pamte po tim molskim stihovima na kraju i, naravno, po strahu koji je izazivala Groka.
Godinama kasnije, kada sam prvi put krenuo da čitam serijal knjiga Tuve Janson po kome je nastala animirana serija, uočio sam da je serija, između ostalog, samo delimično pratila melanholični zaokret u veselom tonu, to jest, prvih pet delova serijala su bili nastrani i veseli, da bi od šestog dela ton polako počeo da se okreće u smeru melanholije, sve do mraka u posledenjem delu serijala – „Novembra u Dolini Mumijevih”. Televizijska serija nikad nije ekranizovala poslednji deo, verovatno jer su Japanci mislili da je u njemu sunce prebrzo „zašlo”, a mrak junake previše „snašlo” da bi postao deo dečjag TV serijala, što opet pokazuje koliko je prostor književnosti, posebno kada je u pitanju prostor za decu, mnogo slobodniji nego teren drugih medija.
Nije lako prepričati o čemu je roman. Prvo valja napomenuti da se u njemu ne pojavljuju članovi porodice Mumin, ali da je upravo njihova odsutnost glavna tenzija koja pokreće roman. Umesto njih, šest anksioznih junaka (četiri junaka poznata iz prethodnih delova serijala i dva nova) pokušavaju da preosmisle mrtvo vreme novembra nastupilo usled sopstvene praznine i odsutnosti porodice trolova. Apsurdne situacije i egzistencijalističke teme (gubitak, besmisao, irealni strahovi, zaborav, starost, stvaralaštvo, samoća, izolovanost) i motiv čekanja navode negde da se „Novembar u Dolini Mumijevih” posmatra kao neka vrsta „Čekajući Godoa” za decu. To donekle može da stoji, iako je za mene ovaj čud(es)ni završetak serijala o Muminima melanholičniji, duhovitiji i mudriji od bilo koje Beketove drame. Drame gospodina sa guči torbicom o apsurdnosti života sam pročitao jednom i mislim da im se neću više vraćati, roman „Novembar u Dolini Mumijevih” čitam treći put. Ako je ikako moguće osetiti da melanholija zrači toplotom, onda je to ovde....more
Čekam već duže od decenije da Tasić objavi novi roman, ali pošto od toga još uvek nema ništa, ove godine sam odlučio da ponovo pročitam sva tri prethoČekam već duže od decenije da Tasić objavi novi roman, ali pošto od toga još uvek nema ništa, ove godine sam odlučio da ponovo pročitam sva tri prethodna. Krenuo sam unazad, odnosno od „Staklenog zida”, preko „Kiše i hartije” a završavam danas sa prvencem „Oproštajnim darom”. I dalje mi je „Stakleni zid” najdraži, ali mi je sasvim jasno zašto se svi u mojoj okolini opredeljuju za „Oproštajni dar”.
Iako su sva tri dela uslovno govoreći slična (tematizuju emigraciju, nostalgiju, učena su, a glavni protagonisti su tipski slični), prvenac u odnosu na druga dva naredna romana ima manje ambicije, topliji je, nema ogorčenja, poseduje dozu mere u svemu (posebno u učenim digresijama koje su recimo pojele „Kišu i hartiju”) i poseduje vrlo upečatljiv lik brata, čija upečatljivost leži upravo u tome što i nije upečatljiv, čak, posmatrano zanatski, rekao bih da je njegova koncepcija ljigava, ali se kao takav savršeno uklopio u tu širu vlažnost i slinavost nostalgije....more
Volim čitalačka iskustva kada knjizi mogu da zamerim 1001 pojedinačnu stvar, ali me u paketu baš uradi i dotakne. Kulturološki buvljak i porcelanska uVolim čitalačka iskustva kada knjizi mogu da zamerim 1001 pojedinačnu stvar, ali me u paketu baš uradi i dotakne. Kulturološki buvljak i porcelanska uteha. ...more
Ljubav prema knjizi često se ogleda u kakvom se fizičkom stanju nalazi knjiga. Ishabane korice, po koje uglasto uvo i različiti rukopisi na marginama Ljubav prema knjizi često se ogleda u kakvom se fizičkom stanju nalazi knjiga. Ishabane korice, po koje uglasto uvo i različiti rukopisi na marginama svedoče da sam „Vatre” tokom ovih petnaest godina snažno voleo.
„Vatre” su knjiga lirskih zapisa o mahnitoj ljubavi, ljubavi kao demonu, opsesiji.
Knjiga se sastoji iz devet lirskih monologa koje izgovaraju antički junaci (Fedra, Ahilej, Patroklo, Antigona, Lena, Marija Magdalena, Fedon, Klitemnestra, Sapfo). Monolozi su ekspresivni, barokni, na granici nadrealnog i višestruko slojeviti. Jezik mahnito zaljubljenih je uvek nalik govoru duševno poremećenih (agresivno šaputanje na jastuku).
Mitovi u „Vatrama” nisu plošna stvar, već nalikuju na štrudlu bogatu nadevima. Iz ovih mitoloških palimpsesta se mogu iščitati: A) Sloj antičkog mita kakvim ga znamo iz antičkih izvora. B) Slojevi mita kakvi su oblikovani kroz vreme. Ne možemo da maštamo o Fedri bez sloja koji dolazi iz Rasinove tragedije, niti o Mariji Magdeleni bez naknadne izmišljotine da je bila prostitutka i njene figure na baroknim platnima. C) Slojevi savremenosti. Tenkovi i mitraljezi pucaju u tebanskom ratu, a podzemni Stiks biva zamenjen pariskim metroom. Faon je diler morfijuma u Konstantinopolju. D) Slojevi pozorišta, kabarea, cirkusa, filmskih traka. Sapfo je akrobata na trapezu („namagnetisano stvorenje, odveć krilato za tlo, odveć telesno za nebo”), a borba između Ahileja i Pentesileje (amazonke su ovde slovenskog porekla) nalikuje na balet koji bi producirao Sergej Djagiljev. E) Biografski sloj vezan za Margeritinu ljubav prema njenom lektoru i izdavaču Andreu Frenjou. Frenjo ju je odbio jer je više voleo da juri parisku momčadiju, a Margerit se predavala alkoholu, telima drugih muškaraca i žena i pisanju. Rezultat: „Vatre”, „Snovi i sudbine” i „Završni udarac”. F) Sloj „našeg” života koji možemo da učitamo u „tuđe” narative.
Između poglavlja, kao mizanscen, nalaze se grupisani izvodi iz dnevnika, aforistično intonirani sa lirskim uzletima. Od ulaska: „Nadam se da ova knjiga nikada neće biti čitana”, do izlaska: „Neka niko ne bude optužen za moj život”.
Prikladno za ljude koji vole neumerenost u svemu, a posebno vole neumerenost u jeziku....more
Drugo čitanje. Stakleni zid mi je i dalje omiljeni roman srpske književnosti napisan u 21. veku. Delom roman o srpskim emigrantima u Kanadi, a delomDrugo čitanje. Stakleni zid mi je i dalje omiljeni roman srpske književnosti napisan u 21. veku. Delom roman o srpskim emigrantima u Kanadi, a delom roman à clef o ubistvu novinarke Dade Vujasinović. Ponajviše o utvarama prošlosti.
I dok se porodični deo hipotetički može formulativno iskazati nekom vrstom matematike tuge, potirujući ono Tolstojevo da su sve nesrećne porodice nesrećne na svoj način, jer unesrećne porodice znaju repetativno da liče jedna na drugu, nikakav sistem se ne može uspostaviti o svetu izvan raspadnutnog porodičnog kruga. Teorije zavere, stvarnost koja izgleda kao da je išetala sa stranica petparačkih špijunskih romana, slavska buržoazija koja uživo glumata Prustov salon Verdirenovih, paralerne istorije, matematike koje zavise od nacionalne pripadnosti, policijski izveštaji gde samoubice mogu dva puta da pucaju u sebe potežući lovačku pušku nožnim prstom u papučama, pa sve do zebaldštine na kraju o Vojadžeru 2, Kurtu Valdhajmu i njegovoj poruci za vanzemaljsku civilizaciju. Ako vanzemaljci i nađu tu plutajuću kantu i budu poželeli da oblikuju istinitu priču o ljudskoj zajednici, stajaće ispred nemogućeg zadatka, baš kao i dečak pripovedač u Staklenom zidu....more
I dalje najinteresatnija studija o avangardi koju sam pročitao, iako lično nisam obožavalac žurki kritičke teorije. I pored nužnih uopštavanja i zahteI dalje najinteresatnija studija o avangardi koju sam pročitao, iako lično nisam obožavalac žurki kritičke teorije. I pored nužnih uopštavanja i zahtevnog teksta, ova knjiga omogućava da se deo istorije umetnosti spakuje u jasno razdvajajuće fioke, te da se istorijska avangarda odredi i prema svom prethodniku (esteticizmu) i prema svom kopiletu (neoavangardi) kao neuspešni pokušaj oslobađanja umetnosti iz građanskih institucija i organizovanja jedne nove životne prakse. ...more
Veruje se da je Simon Vej umrla 1943. usled posledica neuhranjenosti i tuberkuloze nakon što je odbila da uzima hranu iz saosećanja prema ljudima pogoVeruje se da je Simon Vej umrla 1943. usled posledica neuhranjenosti i tuberkuloze nakon što je odbila da uzima hranu iz saosećanja prema ljudima pogođenim Drugim svetskim ratom. Takva smrt najbolje svedoči o ekstremu zvani Simon Vej i njenoj težnji ka dostizanju apsolutnog, čak i po cenu potpunog apsurda.
Iščekivanje Boga pripada njenoj poslednjoj fazi stvaralaštva, fazi kada je ova Jevrejka agnostik i filozofkinja marksističko-anarhističkog usmerenja doživela neočekivano mističko iskustvo i svoju ekstremnu veru u Marksa zamenila još ekstremnijom ljubavlju prema Hristu. Knjiga je objavljena posthumno, kao i sve njene ostale teološke knjige. Sastoji se iz šest pisama i pet eseja.
Teologija Simon Vej je mešavina hrišćanskog misticizma, starog Egipta, Sokrata, Platona, stoicizma i Mahabharate. Vej nije mnogo marila za crkvu. Odbila je da bude krštena, a ni o ostalim svetim tajnama nije pisala sa velikim entuzijazmom. Smatrala je da je pametnije da se umesto praznim ritualima, vernik okrene rešavanju matematičkih zadataka i prevođenju sa latinskog i starogrčkog jer se kroz ove delatnosti najbolje razvija pažnja, a pažnja je za Simon najveća vrlina koju čovek može da razvije.
Stil ovih eseja je čaroban. Vidi se da ih je pisao neko ko je u potpunosti ovladao pažnjom u izrazu. Mogu se čitati zbog svoje lepote, ali i lucidnog nadahnuća (recimo o Bogu koji se nalazi u centru lavirinta lepote sveta gde guta ljude i vari ih). Vej nas podseća da se najdirljiviji pozivi na pravednost ne nalaze u Jevanđeljima već u drevnom Egiptu, gde je svaki čovek mogao postati Bog ako bi Ozirisu na onom svetu mogao da kaže: Gospodine istine, donosim ti istinu, poradi tebe uništio sam zlo. Nikad nisam zahtijevao da se za me preko vremena radi. Nikad nisam isticao svoje podrijetlo poradi časti. Nikada nisam naveo gospodara da kazni svog roba. Nikog nisam poslao u smrt. Nikog nisam ostavio gladna. Nikoga nisam zastrašivao. Nikoga nisam ucvilio. Nikada nisam povisio svog glasa. Nikad se nisam oglušio na pravedne i istinite riječi. Mogu da zamislim Simon kako posle smrti izgovara ove reči....more
Ovo mi je drugo čitanje Stvarnog života . Prvi put sam knjigu čitao leti, drugi put zimi. Opredeljujem se za zimu.
Žanrovski neodređeno. Diras kaže reOvo mi je drugo čitanje Stvarnog života . Prvi put sam knjigu čitao leti, drugi put zimi. Opredeljujem se za zimu.
Žanrovski neodređeno. Diras kaže recimo čitanka. Čitanka kratkih tekstova, misli na određenu temu, koje je Diras sastavila pred kraj svog života. Svojevrsni misaoni presek životnog trenutka, ono što je mislila ponekad, izvesnih dana, o izvesnim stvarima. Nisu memoari jer je cilj izbeći po svaku cenu stamenu, totalitarnu konačnu misao o bilo čemu, pa i o svom životu. Izbegla je pošast (njen izraz).
Diras u predgovoru kaže da je oklevala da objavi knjigu. Niko joj ne veruje, jer niko nije toliko uživao u otkrivanju svoje intime od nje. Volela je da čitaocu bude neprijatno (knjiga je puna uznemirujućih stvari). Začarati i osvojiti čitaoca, za nju je pomalo i ubistvo onog koji je došao da joj sudi.
Ono što se zbiva svaki dan, - nije ono što se događa svaki dan. Dešavalo se da ono što se nije zbilo – bilo ono što je najznačajnije u jednom danu.
Kratke rečenice. Uglavnom jednostvane (banalne) opservacije. U nizu banalnosti naiđe rečenica koja nam zazvuči dubokom. Pročitamo je opet, utvrdimo da je i ona banalna. Nastavimo dalje i onda BAM – ŠAMAR, uzdrmani smo do srži. Neverovatno koliko knjiga u kojoj se toliko piše o alkoholu i mutnoj erotici zna da zazvuči trezveno. Čitati je kao da u istim mah dobijate šamarčinu i litre vinjaka.
Da je živela u Jugoslaviji, Diras bi sigurno pila vinjak (ali onda sigurno ne bi doživela 81. godinu)....more
Loading...
