Izuzetna zbirka poezije. Nalikuje na pogled na mirna mora ili tihi polja (ili u ovom slučaju možda pre fjord), gde se na prvi pogled ništa na mrda i sIzuzetna zbirka poezije. Nalikuje na pogled na mirna mora ili tihi polja (ili u ovom slučaju možda pre fjord), gde se na prvi pogled ništa na mrda i sve stoji, a zapravo sve vrvi i sve je pokret, a pesnik, kako peva, neće da zna šta pokret znači, usred svekolikog značenja, što se kreće i znači, jer ono što znači, kreće se. Ako se prisetimo da su srednjovekovni pisari smatrali svoje pisanje duhovnim vinogradarstvom, te su svoje rukopise kitili grožđicama i lozicama, onda se ova zbirka može nazvati dobro potkresanim, poplevljenim i moderno raspoređenim vinogradom u pismu.
(svetlo šaka)
Na tavanu lučkog stovarišta Među starim mrežama je žuto svetlo A daleko ispod je betonski pod Zato se Uhvati i pažljivo popni i uđi I stoj u mirisu soli i starosti Kao stvar od starog drveta među drugim takvim stavrima I onda miris straha I nad Svime, u žutom svetlu, su Dedine velike tanke šake U svoj njihovoj zaboravljenoj volji i mirnoći....more
U ovom izdanju imamo dve Hofmanstalove priče i jedan duži odlomak iz njegovog nedovršenog romana. Namera izdavača je bila da ih objavi, gotovo, kao prU ovom izdanju imamo dve Hofmanstalove priče i jedan duži odlomak iz njegovog nedovršenog romana. Namera izdavača je bila da ih objavi, gotovo, kao propratnu knjigu uz roman „Palata muva“ savremenog austrijskog autora Valtera Kapahera u kome je Hugo fon Hofmanstal glavni junak, sa predumišljajem da bi čitaocu bez poznavanja Hofmanstalove proze, kako stoji u kratkoj napomeni, Kapaherov roman možda ostao neproziran, a njegova "neupadljiva lepota" neotkrivena. Nisam još uvek čitao „Palatu muva“, a već dugo planiram, ali jesam Huga jer taj period rane moderne/simbolizma/dekadencije/štagod i ja smo u dubokoj ljubavi.
Ajde da krenem od fragmenta romana „Andreas“, pošto mi je to bilo nepoznato od ranije. Radnjom smešten u 18. stoleće narativ se plete oko odlaska mladog Austrijanca iz naslova na svoj mladalački „Grand Tour“ sa prvom stanicom, gde drugo, nego u Veneciju, te su i motivi očekivano dekadetni– devojke koje organizuju lutriju kako bi prodale svoju nevinost bogatašima da bi pomogle svoje roditelje osiromašene plemiće, zle sluge perverzne sadiste, dvojnici, maske, snovi, nagoveštaj androginije i, naravno, mladost koja nije daleko od bolesti ili barem nekog psihosomatskog poremećaja. Najjači adut je lirska proza koja stvara efekat estetizovane stondiranosti. I tako, taman se figure zapleta postave, narativ se prekida jer roman ne samo da nije završen, nego je tek započet. Probao sam da izguglam koliko je Dražić preveo od onoga što je napisano i, ako sam dobro ukapirao. ove dve celine (prvi dani u Veneciji i umetnuto sećanje na putovanje i zlog slugu) su otprilke manje-više ono što imamo kompaktnije od celine zamišljenog romana. Ostalo su uglavnom fragmenti koje nije moguće povezati u neku smislenu zaokruženost jer su pisani pod dugim nizom godina, tokom kojih je autor menjao i koncepcije, i vreme, a i prostor odigravanja „Andreasa“. Tako da, to nam je što nam je. Najbolje je tekst čitati kao fragment, što i nije toliko bez logike ako se računa da su pre romana štampane dve priče koje svedoče o autorovoj krizi jezika – „Pismo lorda Čendosa Frenisu Bekonu“ i „Pismo povratnika“.
Ova prva priča je, verovatno, danas najpoznatiji Hofmanstalov prozni tekst. U njemu imaginarni engleski renesansni pesnik lord Filip Čendos piše svom prijatelju Frensisu Bejkonu poslednje pismo u kome otkriva detalje krize kada su se „apstraktne reči, kojima se jezik prirodno ipak mora služiti da bi doneo bilo kakakv sud, u ustima raspadale kao natrule gljive“. Računajte da u priči ima dosta kriptoautobiografskog i autopoetičkog. Ukratko i uprošćeno, kada je Hugo fon Hofmanstal napustio kružook snobovskog esteticizma Štefana Georgea, razvio je shvatanje poezije kao načina posredovanja između “života duha” i života u svetu ili još tačnije kao sjedinjenje sopstva sa objektima stvarnosti. Težnja lirike je da postane jezik koji bi trebao da dovede do spoznaje univerzalnog jedinstva i taj doživljaj autor pripisuje glavnom junaku svoje priče. Međutim, problem je nastao, kako je sam Hugo shvatio pa onda primorao i svog junaka da to shvati, što se jezik ispostavio nesposoban i bangav kao ćorava mazga za tako uzvišen zadatak. Jezik, umesto da bude alat za otkrivanje stvarnosti, otkriva se kao zavesa iluzije podignuta između nas i sveta postojećih stvari. Zašto onda pisati? Priču ne treba shvatiti kao teatralno prenemaganje onih koji ne veruju u jezik a ispisali su čitavu biblioteku knjiga, nego kao autentičnu agoniju o kojoj svedoči da se u dvadesetosmogodišnji Hofmanstal njome oprostio i okrenuo leđa poeziji (doduše, nije se odrekao cele književnosti jer je nastavio da piše drame). Hofmanstal je izgleda zajedno sa svojim austrijskim savremenicima Karlom Krausom i ludakom Vitgenštajnom započeo da kopa rupu koju su opet neki drugi Austrijanci poput Ingeborg Bahman i Petera Handkea nastavili da prokopavaju. Izgleda da je to austrijska stvar kao što je i saher torta...more
Za knjigu sam čuo od Borhesa, a za autora sam saznao u vreme moje srednjoškolske opsesije Virdžinijom Vulf i blumsberijevcima. Prišiveni slogan blumsbZa knjigu sam čuo od Borhesa, a za autora sam saznao u vreme moje srednjoškolske opsesije Virdžinijom Vulf i blumsberijevcima. Prišiveni slogan blumsberijevaca tvrdi da se procvetale bobice “živele u kvartovima, stvarale u krugovima i volele se u trouglovima”. Nešto od tih ljubavnih trouglova boji paratekst ove novele: Prelepe ilustracije u knjizi je nacrtala Garnetova tadašnja supruga Rejčel Maršal, dok je knjiga posvećena njegovom ljubavniku britanskom slikaru Dankanu Grantu.
Na imaginarnim policama “Lady into Fox” bi stajala negde blizu “Orlanda” Vulfove, ako računamo da su obe knjige fantazmagorijska ljubavna pisma u čijem središtu se nalazi metamorfoza. Glavni junaci novele su mladi viktorijanski bračni par Tebrik, a priča se zapliće kada se gospođa Tebrik, bez jasnog razloga, pretvori u pravu pravcatu lisicu. Dinamika priče se gradi na tenziji između pokušaja da se održi jedan građanski brak sa svojim konvencijama i činjenice da jedna od osoba, vezanih bračnim zavetom, više nije homo sapiens već krznena životinja glamuroznog repa. A to je sve teže sakriti, posebno što lisičarstvo sve više obuzima transformisanu gospođu. Gospodin Tebrik želi da čita svojoj supruzi Ričardsonovu “Klarisu”, ali posle nekoliko stranica podiže glavu sa knjige te sa užasom primećuje da njegova supruga lisica ne sluša već oblizuje njušku ne skidajući pogled sa kaveza sa ukrasnim golubovima. Kao i svim lisicama na svetu i gospođi Tebrik “kad bi gusku pojela, lakše bi joj bilo”, ali šta da se radi sa osećanjima gospodina Tebrika? Zbog šaškastog zapleta novela jeste duhovita, ali se i ne stidi da zađe duboko u polje bizarnog, s time što je ona tako elegantno ispripovedana kao da ste na vrlo otmenoj večeri sa nekim ko sedi naopačke i vrlo ljupko i slatko pripoveda kroz nos a vi se pravite da ne reagujete na nasilne preokrete, internalizovanu sramotu i najnajnajdublji očaj.
Pošto narativ uključuje životinju oblikovanu donekle antropomorfno, “Lady into fox” se ne može čitati bez pokušaja da se priča interpertira alegorijski. Ali na pitanje šta stoji iza priče nije lako odgovoriti jer se u nju mogu učitati dijametralno suprotna tumačenja. Feminizam? Mizoginija? Heteroseksualna bračna zajednica? Gej odnos? Ljubav? Cinizam? Biografija? Civilizacija uvek nadvala prirodu? Priroda uvek nadvlada civilizaciju? Otprilke šta god. Pretpostavimo da je to Garnetu uspelo jer, kako je i sam tvrdio, nije želeo da ispriča alegoriju, te da novela nema nikakvo preneseno značenje, osim onog koji je na površini u vidu fabule o ženi koja se iz neobjašnjivih razloga preobrazila u lisicu i muškarcu koji ne prestaje da je voli. I kao takva super funkcioniše....more
Posebnu slabost gajim prema ovim džepnim izdanjima „Svjetlosti“, pre svega zbog ovih predivnih petparačkih ilustracija na koricama, a onda i zbog demoPosebnu slabost gajim prema ovim džepnim izdanjima „Svjetlosti“, pre svega zbog ovih predivnih petparačkih ilustracija na koricama, a onda i zbog demokratičnosti izbora romana - od jugo žanrovskih ostvarenja preko klasike (prvi prevod Velikog Getsbija se pojavio u ovoj ediciji i to pod imenom „Snaga ljubavi“) do ondašnje savremene književnosti (prvi prevodi Kriste Volf i Edne O Brajen).
A slabost galjim i prema Džeku Londonu, poslednjoj mitskoj figuri američke književnosti (uvek računam da devetnastovekovne figure Amerike poput Dikinsonove, Vitmena, Melvila i ekipe, izgledaju manje „stvarno“ od njihovih evropskih savremenika). Pojavio se tako niotkuda i samouk, ištancovao gomilu raznolikih knjiga i onda nestao u dimu opijuma.
„Uspomene skitnice“, iliti „The Road“ kako glasi u originalu (prevodilac je isti onaj koji je Getsbija preveo kao „Snaga ljubavi"!), su memoarska proza o vremenu kada je osamnaestogodišnji London živeo kao skitnica i prošao železnicom put od 10.000 milja. Pripovedne celine su oblikovane manje epizodično, a više tematski (kako sam prosio, kako sam besplatno putovao vozom, kako sam preživeo zatvor i sl.). Pripovedanje je pravo Londonovsko, uzbudljivo i pustolovno, i dalje blisko živom pripovedanju uz, recimo, neku vatru. Nije najveći London, ali je tipičan. Hit the I ponovo da se vratim na ovo izdanje: petparačke korice, komunističko ideološki podoban blurb: „Ova knjiga je ujedno i reljefni prikaz teške socijalne stvarnosti koja pritiskuje i otuđuje siromašne ljude željne rada, hljeba i mirnog života“ i naposletku sam pripovedač koji demanatuje blurb jugoslovenskog izdanja tvrdeći da je njegov motiv da postane skitnica ležao u želji za avanturom i prezir prema radu. U tom trojnom sadejstvu može da se predstave tri lica ova memoarske proze. Naime, lik osamnaestogodišnjeg Džeka Londona kao skitnice jeste neko ko je blizak pikarskoj tradiciji, on je lupež, ne može mu se verovati, superioran je u svojoj inteligenciji u odnosu na druge likove i urnebesno duhovit u pripovedanju svojih priključenija. Naravno, tu je i London socijalista, nekad direktno nekad indirektno, ali uvek pod plaštom ironije (tipa, nemojte se čuditi što sam krao hranu u zatvoru od drugih zatvorenika, to bogati van zatvora redovno čine siromašnima). I, konačno, London kao zabavljač, onaj koji u autpoetičkom momentu insitira da je naučio ubedljivo da pripoveda tako što je prosio i što je od „kvalieta“ priča direktno zavisilo da li će uspeti da isprosi hranu na pragovima kuća širom Amerike. To je London kao komercijalni autor koji balansira ona prva dva lica – ok ideologija, ok istina, ok umetnost ali ajde da zaradim lebac od middleclass tako što ću pružim zabavnu priču. Početna rečenica memoara zaslužuje da bude poznatija: Još i sada živi u državi Nevadi žena koju sam jednom prilikom nekoliko dugih sati neprekidno, dosledno i bezočno lagao....more
“Izgubljena dama” (1923.) je moj drugi pročitani roman Vile Kader u životu (pre, otprilike, deceniju sam pročitao “Moju Antoniju”). U genezi američkog“Izgubljena dama” (1923.) je moj drugi pročitani roman Vile Kader u životu (pre, otprilike, deceniju sam pročitao “Moju Antoniju”). U genezi američkog romana Kaderova bi pripadala linijskoj pruzi modernosti čija bi lokomotiva bio Henri Džejms – odnegovan stil, brižljivo tretiranje detalja sa tendencijom ka njihovom simbolističkom značenju, odjeci Pejterovog esteticizma i sraslost tačke gledišta sa onim što se posmatra. Radnja ovog romana je smeštena na američki zapad, negde tik nakon što su tzv. pioniri osvojili nepregledne prerije izgradivši železnicu. Glavni junak je Nil Herbert, jedan od onih delikatnih mladih neženja Džejmsovske proze, a zaplet se tiče njegove zaljubljenosti u Marijan Forester, dražesnu suprugu pripadnika više klase pionira. Nil je u nju zaljubljen i ćoravo i idealistički, kako to već biva u prvoj mladosti, sve dok postepeno ne bude otkrivao da Marijan nije ni hodajuća vrlina ni idealna žena skrojena prema idealnim aršinima onog vremena.
Postoji priča da je Kaderin roman uticao na “Velikog Getsbija” koji je izašao dve godine kasnije. Doduše, priča o romantičnom tajkunu na Long Ajlendu je fabularno i strukturalno drugačija od mladalačkog razočarenja u varoši Nebraske, ali oba narativa su čitana kao simbolične pripovesti o propasti američkog sna. Pisalo se da se Ficdžerald stvarajući Dejzi, njenu dražesnost, manipulativnost i kako ona postoji u Getsbijevim očima, ugledao na Kaderinu koncepciju Marijan i stilizaciju njene prirode u Nilovim očima. To donekle stoji, donekle ne. Između ostalog, razlika bi ležala što na kraju, kada Getsbi biva ubijen, više niko ne veruje da je u Dejzi bilo ičega posebno, Nik Karavej je razočaran, čitaoci su ljuti na nju i odmahuju glavom – očaranost je nestala. U “Izgubljenoj dami” je to drugačije. Naravno, nema u njoj ni pucnjava, jurnjave kolima, ali postoji razočaranost u idealizovanu sliku žene. Ali, ma koliko dama “potone” i “izgubi” se izvan predstave onoga što je NIl video u njoj na početku, Marijan ostaje posebna i u očima čitaoca, pa i u očima glavnog junaka. Glavni junak jeste zagledan u svekoliki sumrak – od društva koje je poznavao, sopstvene mladosti, ideala do žene koju je voleo – ali to sunce na zalasku i dalje čuva svoju privlačnost. ...more
Loading...
