Slobodanka Boba Đuderija

“Jedan put u životu san se bila ošišala skoro na nulu. Bija mi je umra prijatelj. Prijatelj koji je uvik nosija kosu svezanu u rep. Dan kad smo organizirali večer u njegovu čast, večer di smo tribali čitat njegove tekstove, hodala san ulicama moga grada tražeći ulicu u kojoj ću moć stat i vrištat. Nigdi nije bilo ulice za vrištanje, ni jedna nije bila dovoljno pusta ni dovoljno velika da bi moj vrisak u nju sta, a vrisak je u meni rasta i rasta. Moran nešto napravit, moran nešto napravit. Tako san mislila, tako su se misli u mojoj glavi utrkivale i gurale i tako san blesavo virovala da možeš nešto napravit kad ti umre prijatelj. Od svih ljudi na svitu on je bija onaj koji je najmanje smija umrit. Ovo je neka greška, glupa, svemirska greška i ja moran nešto napravit i moran to popravit. I tako san naišla na frizerski salon, ušla unutra, rekla „Dobar dan, molin vas na nulu.“ Nije bilo baš do nule, ali vrlo blizu. Bija je to čin agresije i ditinjasti čin ljutnje i nanošenja boli samoj sebi. Tila san da me nešto zaboli toliko jako da smanji bol za prijateljen i ošišala san se skoro na nulu i onda san otišla na tu večer i čitala njegovu priču tako bez kose ka da to nisan ja jer da san bila ja, ne bi bila mogla pročitat ni rič. Tako smo se svemir i ja minjali, dala san mu svoju kosu, a on meni hrabrost da se popnen na binu i pročitan priču čovika koji je najmanje na svitu smija umrit.”
― Slobodanka Boba Đuderija, Da se ne baci