Савезници у Другом свјетском рату

Савезничке силе, Савезници или Алијанса, израз је који се испочетка неформално, а касније формално користио за савез држава на челу с Великом Британијом, Кина, СССР-ом и САД који је у Другом свјетском рату побиједио Силе Осовине.

Савез је такође називан и Антихитлеровска коалиција.

Савез држава који ће се супротставити Осовини је своје извориште имао у двјема преживјелим чланицама Антанте из првог свјетског рата - Великој Британији и Француској. Трећи члан оригиналне Антанте - Руско Царство- се након октобарске револуције трансформирало у дипломатски изолирани и испочетка према Антанти изузетно непријатељски расположен Совјетски Савез. САД, која се Антанти прикључила 1917. године и биле једном од четири велике силе на версајској мировној конференцији, су врло брзо одлучиле због изолационизма напустити све војне и политичке савезе. Италија - такођер призната као једна од сила побједница се - пак, поступно почела дистанцирати од својих савезника, поготово након што је 1922. на њено чело дошао фашистички режим на челу с Бенитом Муссолинијем.

Распаду ратног савезништва је битно придонијело увјерење да је Њемачка тако темељито поражена да у блиској будућности неће представљати опасност по свјетски мир и сигурност ратних побједника, као и увјерење да ће новостворена Лига народа својим дипломатским механизмима успјешно спријечити избијање нових криза и ратова, учинивши тако некадашње војне и политичке савезе непотребним. С друге стране се 1920-их почело јављати све веће разилажење међу Британијом и Француском, с обзиром да су Британци у складу с традиционалном политиком сјајне изолације држали и начела равнотеже сила држали да Француска као континентална сила не смије доминирати Европом. Француска се, пак, због постојања границе с Њемачком, настојала осигурати с појачаним утјецајем на њемачке источне сусједе и стварањем војних аранжмана и савеза од којих је најпознатија Мала Антанта.

Британија и Француска су своја неслагања наставили и након доласка Адолфа Хитлера на власт у Њемачкој, при чему су британске владе настојале нови нацистички режим одобровољити политиком уступака (аппеасемент), док је Француска била нешто активнија, па се почетком 1930-их настојала као свог савезника придобити Совјетски Савез.

Савез Британије и Француске је поновно почео јачати тек с абисинијским ратом, кога су обје државе схватиле као почетак настојања Италије да се прошири на рачун њихових колонијалних империја. Муссолинијев режим се, пак, почео повезивати с Њемачком, па је тако 1936. створен зачетак Осовине.

Покушаји британских и француских дипломата да у свој савез укључе друге државе у Европи нису уродили плодом. Несугласице између Пољске и Чехословачке с једне, те Пољске и Совјетског Савеза с друге стране су, пак, спријечиле стварање јединственог фронта који би се супроставио Хитлеровој политици за вријеме судетске кризе 1938. године.

Да ће савез морати ући у рат је постало јасно након што је у прољеће 1939. године Хитлер погазио минхенски споразум и окупирао, а потом раскомадао Чехословачку. Убрзо након тога, као и италијанске окупације Албаније, су западне силе реагирале давањем гаранција о независности Пољске, Румуњске и Грчке. Од свих тих земаља је, међутим, једино Пољска то искористила да уђе у формални војни савез с Британијом и Француском, те су тако 3.9. 1939. те три државе биле једине важније чланице Савезника у другом свјетском рату.

Британија и Француска су врло брзо изгубиле свог јединог савезника, с обзиром да је Пољска прегажена за мјесец дана, иако ће се на страни Савезника касније борити снаге пољске владе у избјеглиштву.

Касније су се Савезницима углавном прикључивале државе након напада осовинских снага - Норвешка након њемачке инвазије у априлу, а Белгија, Холандија и Луксембург у мају 1940. године. То, међутим, није имало велике користи за савезнике, с обзиром да су те државе биле прегажене; једини изузетак су били нетакнути ресурси у белгијским и холандским колонијама.

Међутим, то је све изблиједило након што је у јуну 1940. године капитулирала Француска. Нови француски режим - прозван вицхyјским - је преузео контролу над већим дијелом француског колонијалног империја, учинивши Британију једином важнијом чланицом Савезника. Успркос тога што се сматрала осамљеном, Британија се наставила борити, охрабрена побједом у битци за Британију.

Због италијанског напада се у октобру 1940. Савезницима прикључила и Грчка, али је и она убрзо прегажена, као и Југославија у априлу 1941. године.

Рат је своју прекретницу, пак, добио када је у јуну 1941. Хитлерова Њемачка напала Совјетски Савез. Наде Хитлера да ће се Британија из идеолошких разлога прикључити том походу су се изјаловиле. Умјесто тога Британија је у СССР-у видјела драгоцјеног савезника, који је не само на себе преузео главну задаћу вођења рата, него на страну Савезника уз своје људске и друге ресурсе ставио комунистичке и друге просовјетске покрете у Европи и свијету.

Велики савез је свој коначни облик добио у децембру 1941. када су послије јапанског напада на Пеарл Харбор Њемачка и Италија објавиле САД. Тако се Британији и СССР-у прикључила највећа, најмоћнија и ратом дотада нетакнута сила. Поред својих људских и других ресурса, САД су уз помоћ свог политичког утјецаја на страну Савезника ставиле и велики број држава Латинске Америке.

Јапански напад на САД је истовремено на страну Савезника довео и многољудну Кину, која је од 1937. године била у рату с Јапаном. Због тога кинески хисторичари сматрају управо Кину првом државом - чланицом Савезника, односно како је други свјетски рат почео 1937. године.

Уласком САД у рат се коначно формирала срж савеза, који ће касније бити неформално познат као Велика тројка, односно у коме ће се све кључне одлуке доносити савјетовањем трију великих вођа - британског премијера Wинстона Цхурцхилла, совјетског вође Јосифа Стаљина и америчког предсједника Франклина Делана Роосевелта.

Иако је тај савез, као и сви савези, био прије свега мотивиран интересима - у случају Британије и СССР властитим опстанком, а у случају САД настојањем да се оствари глобална доминација у поратном свијету - његови кључни чланови су му настојали дати својеврсно идеолошко оправдање. За то је послужила тзв. Декларација Уједињених народа с почетка 1942. године, којом су чланице Савезника прихватиле начела Атлантске повеље, донесене од стране Британије и тада још неутралних САД у аугусту 1941. Та је декларација касније послужила као модел темељем кога ће се створити данашња Организација Уједињених народа, односно многе важне институције поратног свијета.

Односи међу Савезницима никада нису били потпуно складни, али се за вријеме самог рата, а поготово у тренуцима када су Силе Осовине биле на врхунцу моћи, избјегавало јавно изражавање несугласица, а чланице Велике тројке су биле спремне на понекад болне уступке својим савезницима. Тако су САД, на примјер, успркос далеко веће популарности рата против Јапана међу властитом јавношћу, одмах донијеле одлуку да се прво порази Њемачка, што је било у интересу Британије и СССР-а. Стаљин је, с друге стране, формално укинуо Коминтерну како би савез учинио прихватљивим својим савезницима, као и антикомунистичком дијелу њихове јавности. I Британија и САД су, пак, показале разумијевање према одлуци СССР-а да ради избјегавања рата на два фронта одржи своју неутралност у односу на Јапан односно не уђе у пацифички рат након напада на Пеарл Харбор.

Несугласице међу Савезницима су углавном, поготово на почетку савеза, биле углавном практичке природе. Тако је Стаљин, суочен с њемачком офензивом на источном фронту у љето 1942. изнистирао да западни савезници отворе други фронт у западној Европи. Тај је захтјев касније постао мање важан промјеном ситуације на фронту, односно искрцавањем Савезника у Сјеверној Африци и Италији.

Несугласице су постојале и међу самим западним савезницима, па су САД 1942. године сматрале да Савезници морају подилазити вицхyјској Француској, за разлику од Британије која је подржавала Слободне Французе.

Иако су се неспоразуми интензивирали пред сам слом Сила Осовине у Европи - при чему је најеклатантнији примјер постојање двије пољске владе након ослобођења од стране Црвене армије 1944. године - савез је остао чврст до самог краја.

Према замислима Велике тројке, у њихов екслузивни клуб су се након ослобођења требали прикључити Француска (што је било у интересу Британије) и Кина (на чему су инзистирале антиколонијалистички расположене САД). Док је Француској након рата 1945. признат формално статус велике савезничке силе, у случају Кине то није било могуће практично извести због непревладаних спорова између Чанг Кај Шекових националиста и Мао Це Тунгових комуниста - фракције које ће врло брзо Кину уплести у крвави грађански рат.

Савезништво Велике тројке је с нестанком Сила Осовине врло брзо изгубило своју сврху постојања, али су се првих поратних година одређени облици сурадње одржали, првенствено у областима као што су окупација Њемачке, репатријација и збрињавање избјеглица, односно суђења ратним злочинцима од чега су најпознатији Нирнбершки процес и Токијски процес.

Међутим, након што су та практична питања ријешена, несугласице по питању поратног уређења свијета су СССР и његове западне савезнике одвеле на супротне стране, односно у отворено непријатељство које је било познато као хладни рат.

•  Пољска: 1. рујна 1939.
•  Уједињено Краљевство: 3. рујна 1939.
  •  Аустралија: 3. рујна 1939.
  •  Нови Зеланд: 3. рујна 1939.
  •  Британска Индија: 3. рујна 1939.
  •  Јужноафричка Унија: 6. рујна 1939.
  •  Канада: 10. рујна 1939.
•  Француска: 3. рујна 1939.
•  Непал: 4. рујна 1939.

•  Норвешка: 8. травња 1940.
•  Белгија: 10. свибња 1940.
•  Луксембург: 10. свибња 1940.
•  Низоземска: 10. свибња 1940.
•  Краљевина Грчка: 28. листопада 1940.

•  Краљевина Југославија: 6. травња 1941.
•  Совјетски Савез: 22. липња 1941.
•  Панама: 7. просинца 1941.
•  Монголија: 8. просинца 1941.
•  Сједињене Америчке Државе: 8. просинца 1941.
  • Цоммонwеалтх Филипини: 8. просинца 1941.
•  Костарика: 8. просинца 1941.
•  Доминиканска Република: 8. просинца 1941.
•  Ел Салвадор: 8. просинца 1941.
•  Хаити: 8. просинца 1941.
•  Хондурас: 8. просинца 1941.
•  Никарагва: 8. просинца 1941.
• Кина: 9. просинца 1941.
•  Куба: 9. просинца 1941.
•  Гватемала: 9. просинца 1941.
• Кореја (влада у егзилу): 10. просинца 1941.
• Чехословачка (влада у егзилу): 16. просинца 1941.

•  Мексико: 22. свибња 1942.
•  Бразил: 22. коловоза 1942.
•  Етиопија: 14. просинца 1942.

•  Ирак: 16. сијечња 1943.
•  Боливија: 7. травња 1943.
•  Колумбија: 26. српња 1943.
•  Иран: 9. рујна 1943.

•  Либерија: 27. сијечња 1944.
•  Перу: 12. вељаче 1944.
•  Румуњска: 25. коловоза 1944. (бивша чланица Сила Осовине)
•  Бугарска: 8. рујна 1944. (бивша чланица Сила Осовине)

•  Краљевина Мађарска: 20. сијечња 1945. (бивша чланица Сила Осовине)
•  Еквадор: 2. вељаче 1945.
•  Парагвај: 7. вељаче 1945.
•  Уругвај: 15. вељаче 1945.
•  Венезуела: 15. вељаче 1945.
•  Турска: 23. вељаче 1945.
•  Египат: 24. вељаче 1945.
•  Сирија: 26. вељаче 1945.
•  Либанон: 27. вељаче 1945.
•  Саудијска Арабија: 1. ожујка 1945.
•  Финска: 3. ожујка 1945.
•  Аргентина: 27. ожујка 1945.
•  Чиле: 11. травња 1945.

Велика Британија је године 1939. ушла у рат с плановима прилично сличнима онима с којима се ушло у први свјетски рат.

Британске копнене снаге су биле релативно малобројне и професионалне нарави, те су се на почетку требале користити у ограниченим акцијама, односно као подршка бројнијој француској војсци, све до тренутка када се попуни регрутима. С друге стране, малобројност је британску војску учинила једином потпуно моторизираном војском у свијету, те је квалитетом и обученошћу људства била изнад еуропског просјека. С друге стране, међуратни период је представљао и својеврсну стагнацију, јер су на темељу искустава првог свјетског рата, поготово у примјени и тактици тенкова извучени погрешни закључци.

Недостаци британских копнених снага су имали потпуну супротност у Краљевској морнарици (РН) која је, успркос својеврсног заостајања почетком 1930-их, још увијек представљала силу способну да оствари потпуну надмоћ на већини свјетских мора. РН је имала врло квалитетно људство, као и командни кадар отворен према новим идејама, због чега су британски бродови били прилично разнолики - од торпедних чамаца до носача авиона - те у стању изводити различите и најсложеније операције. Слично као и у наполеонским ратовима, управо ће РН омогућити Британији да сама води рат против остатка еуропског континента.

Највреднији и најмодернији дио британских оружаних снага представљало је Краљевско ратно зракопловство (РАФ). Било је састављено од разноликих типова авиона и способно за разноврсне задатке, дијелом и због различитих доктрина које су, свака на свој начин, помогле његовом развоју између два рата. На почетку се сматрало да ништа не може зауставити бомбардере, те се умјесто инзистирања на ловачкој авијацији створио великих број тешких тзв. стратешких бомбардера како би се на непријатељске нападе одговорило истом мјером. Касније је већи нагласак стављен на ловачке авионе који ће бранити Британско Оточје и његове индустријске центре, за што су развијени квалитетни ловци Спитфире и Хуррицане, од којих се потоњи показао и добрим избором за подршку копненим снагама.

Француска је 1939. године била под снажним утјецајем искустава првог свјетског рата које су се одразиле како на војну доктрину, тако и на морал нације.

Основна мисао водиља француских војних стратега су били енормни губици у људству након покушаја да се офензивним акцијама пробију њемачке линије. Зато се за будући рат одабрала дефанзивна стратегија темељена на примјени попречне ватре и система утврђења који је требао на смрт искрварити њемачког нападача. Крајњи израз те доктрине била је чувена Магинот линија - систем утврђења на њемачкој граници који се сматрао најмодернијим на свијету и практички непробојним.

Магинот линија је, с друге стране, у себи крила озбиљни недостатак - огромне трошкове због којих се, дјеломично, одустало од градње сличног комплекса на белгијској граници (иако је одлука била дијелом и политичке нарави, у сврху охрабрења Белгије да се у будућем сукобу придружи савезницима). Но, далеко већи проблем је био тај што су средства уложена у Магинот линију ускраћена развоју и производњи нових, модерних оружја. Зато је француска копнена војска у рат ушла с великим дијелом застарјеле и неадекватне опреме. Једини изузетак су били тенкови, који су у то доба били најсувременији у свијету, али чије предности нису дошле до изражаја због погрешне тактике.

Додатни проблем за француску војску била је у изузетно лошој квалитети највишег командног кадра који су, с изузецима попут генерала де Гауллеа, сачињавали потпуно неспособни људи застарјелих схваћања, па тако у згради француског генералштаба није постојао нити један телефон или радио-станица. I међу људством је било доста проблема, поготово због тога што су велики дио јединица сачињавали неквалитетни и дефетизму склони резервисти.

Француска ратна морнарица је, с друге стране, била прилично модерна, али она у рату, с обзиром да је била концентрирана у Медитерану, углавном није дошла до садржаја.

Француско ратно зракопловство је, пак, било инфериорно њемачком бројем и квалитетом апарата. Тек је крајем 1930-их уложен одређен напор да се почну производити модерни типови авиона, али је то дошло прекасно да би се одразило на бојишту.

СССР је од свих великих сила године 1939. имао најбројније оружане снаге, како по питању људства, тако по питању броја авиона, тенкова и другог сувременог оружја. Праве размјере совјетске војне силе су постале очите тек касније током рата.

Но, та је бројчана надмоћ у себи крила озбиљну слабост. Почетком 1930-их су уложени велики напори да се Црвена армија опреми не само модерним наоружањем, него и доктрином која ће, по узору на искуства на грађанског рата, користити модерна техничка средства како би се маневром и нападачком тактиком сломио непријатељ.

С друге стране, сав тај напредак је готово у потпуности заустављен стаљинским чисткама крајем 1930-их током којих је у потпуности избрисана цијела једна генерација способних и квалитетних официрских кадрова, а на њихова мјеста доведене неискусне или неспособне замјене. Као посљедица свега тога, совјетска тактика, стратегија и опћениту квалитету војске био је далеко испод стандарда већине западних земаља. Тек ће неугодна искуства у зимском рату натјерати Стаљина да почне обнову Црвене армије.

Совјетска авијација је такођер бројчано била прилично импресивна, али је, слично као и Луфтwаффе, била претежно оријентирана на подршку копненим трупама. С друге стране, Совјети су били међу првима који су препознали потенцијале вертикалног маневра те створили зрачно-десантне и падобранске јединице, односно развили технике снабдијевања падобранима.

Због затворености мора и оријентације на копнену и зрачну силу, совјетска РМ је 1930-их играла подређену улогу. Већина пловила је била застарјела, али је бројношћу била способна подржати копнену војску у амфибијским операцијама.

Због оцеана који су је одвајали од Еуропе и Азије, те у домаћој политици владајућег изолационизма, САД су 1930-их врло мало улагали у обрану, држећи како ће се будући рат избјећи, односно да САД у њему неће судјеловати.

Једини изузетак је била ратна морнарица, која се развијала због све већег супарништва САД с Јапаном у подручју Пацифика. Због великих удаљености између појединих точака на Пацифику, велики је нагласак стављен на авијацију, односно координацију њених активности с морнарицом. Због тога су САД, слично и Јапан, развиле врло квалитетну и извјежбану морнаричку авијацију те саградиле неколико носача авиона. Велики је напор уложен и у развијање техника за амфибијске операције, односно брзу градњу аеродрома и лука на изолираним отоцима.

Због тога је развој копнене војске, односно планови за евентуално дјеловање на еуропским бојиштима био потпуно занемарен. Године 1939. америчка војска је имала застарјелу опрему и неадекватну тактику. Но, релативно касни улазак у рат је омогућио учење на туђим искуствима, док су многи од тих недостатака компензирани индустријском моћи САД која је, слично као и СССР, квалитативне недостатке избрисала квантитетом.

• Савезници и Југославија