Охрид

Охрид се спомиње већ у 3. вијек пне.. Грчки се звао Лихнидос, а језеро Лихнидско, што значи Бело Језеро. Према најновијим археолошким истраживањима град је постојао за македонског краља Филипа II Македонског.^[3] Тако се у житију Св. Наума спомиње, како је он подигао манастир »на исход Белаго Језера« (почетком 10. века). Пошто су Римљани завладали овим крајевима (168. пре Хр.) један од најважнијих градова на путу Виа Егнатиа био је Лyцхнидус, главно средиште области Дассаретиа у Илирији, а затим главни град провинције Нови Епир. За владе цара Диоклецијана (284. — 305. п. Хр.) и његовог савладара Максимилијаииа, у Охриду је проповедао хришћанство и био први епископ Св. Еразмо, мисионар из Антиохије. У 5. веку спомиње се О. као богат град са тврђавом (479.), и као столица епископа Антонија (449. — 459.) и Лаурентија (497.).

Крајем 9. века Охрид је постао средиште ширења хришћанства међу Словенима, на чему су тада започели у Охриду рад ученици Св. Ћирила и Методија: Св. Наум, први словенски монах и Св. Климент, први славенски епископ. У Охриду као духовном средишту балканских Словена подигнуто је тада и касније више знаменитих цркава, као Св. Софија и Св. Богородица Перивлепта. Охрид је био престолница цара Самуила (976. — 1014.), а од епископије постао је 3 столицом охридске патријаршије. Пропашћу Самуиловог царства, охридска патријаршија је 1018. г. сведена на степен архиепископије, а као таква трајала је све до укидања у 18. веку (1762.).

Предримска, римско-византијска и Самуилова тврђава царског престолног града Охрида одржала се и до сада, на високој хриди изнад језера, где је и најстарији део града са најважнијим црквеним грађевинама. Град Охрид рушен је и обнављан више пута, но и сад се добро држи, са 18 кула, које појачавају градске зидине са четверо врата, и са најважнијим делом тврђаве у унутрашњем граду, на самом врху охридске камените хриди.(Детаљније:Самуилова тврђава у Охриду)

Стари Охрид, словенска царска и патријаршијска престоница, имао је бурну прошлост. Крајем 11. века претрпео је најезду Нормана из Италије, а затим је потпадао под Бугарску, па опет под Византију (13. век). Средином 12. века био је познат као важан трговачки град, а у 13. в��ку имао је и трговачку колонију Армена. Најзад је цар Душан 1334. заузео Охрид, који се назива славни град. За владе цара Душана био је господар града Охрида севастократор Бранко Младеновић, родоначелник владалачке породице Бранковића. Приликом Душановог крунисања за цара (1346.) сарађивао је и ондашњи охридски архиепископ Николај.

За време цара Душана постојао је на Охридском Језеру знатан риболов, а у Охриду главни рибарски трг. Већина ловишта и рибара припадали су црквеним властелинствима. Тако је Душан као краљ (око 1337.) приложио прилепском манастиру Трескавцу у Охриду метох цркве Св. Јована Богословца »с ловиштем« (сада Св. Јован Богослов и рибарски крај Канео), а једном повељом од 1342. до 1345. потврдио је властелинство охридском манастиру Св. Богородице Перивлепте. Том приликом приложио је манастиру ова рибарска насеља на Охридском Језеру: Радобужда (сада Радожда) »с ловиштем«, Ходуништа (Удуништа) »с ловиштем«, Струга Вранијска и Струга Мала (варош Струга), у граду на језеру црква Св. Николе са »седам рибара«, Фругови Власи (Фригово и Мали Влај), црква и метох Св. Богородице у Радовлишти (Радолиште), Подмоли (Подмоље), Момлишта (Мумулиште), и још на Црном Дриму Луково »с ловиштем«.

За време цара Уроша Охридом је управљао цезар Гргур, старији брат Вука Бранковића. Гргурова је задужбина манастир Наум (1361.). — За владе краља Марка господарио је у Охриду његов рођак Андрија Гропа а ту је био и Гропин зет властелин Остоја Рајаковић. Гропа је у Охриду ковао новац са натписом: По милости Божијој жупан Гропа. Гропина је задужбина црква Стари Св. Климент (1378.), а у цркви Св. Богородице Перивлепте (Св. Климент) налази се гроб и фреско-слика Остоје Рајаковића. У средјевековно време Охрид се звала и област око града и Охридског Језера. након смрти краљевића Марка 1394., Охрид је окупиран од стране Турака.

Првих неколико деценија под Турцима Охрид није страдао. Први пут је Охрид пострадао од Турака, када га је 1466. заузео Скендербег, па га је султан Мехмед II. поновно заузео и одатле продро до Драча, а приликом повратка у Охрид поробио много охридских »бољара« и других Охриђана и преселио их у Цариград. Тада је охридски архиепископ Доротеј држао код себе Кратовца Димитрија ђака, који му је преводио на српски велики црквени устав за потребе његових епархија. - У 16. веку Охрид је био важан рибарски трг, нарочито се спомињу охридске пастрве и шарани (1510.), а охридску рибу хвале млетачки путописци као чувену у свој Турској. Охрид је онда био слабо насељен, ма да је био средиште санџаката. У то доба под охридском архиепископијом био је и православни владика цијеле Италије са седам епархија (Пуљ, Абруззи, Калабрија, Басилика, Сицилија, Малта, Далмација). За архиепископију је тада настало тешко доба. Архиепископа Валама су 1598. посекли Турци у Велесу. У 17. веку Охрид је познат у Русији као столица архиепископа и као град српске земље. Онда су и католици имали у Охриду надбискупа, чија се надбискупија рачунала у Србију. Ради турског и арнаутског притиска и насељивања, а прогањања хришћана, православно становништво било је јако спало. 1664. било је у Охриду свега 142 куће православних.

У 18. веку Охрид је био врло значајно трговачко средиште на старом путу од Драча и Елбасана за Битољ и Македонију. Хршишћанско становништво, које је држало главну трговину, било је веома богато и живело је раскошно, тако да су црквене власти средином тог века заклетвама и казнама приморавале Охриђане и њихове жене да не воде луксузан живот. Крајем 18 века Охрид је био једно од главних места битољског вилајета, врло утврђен град, живог караванског саобраћаја, а имао је до 5.000 становника. Онда је у њему загосподарила арбанашка породица Џеладин-бега. Она се држала царског одметника Али-паше Јанинског, а затим Мустафа-паше Шкодранина. Најзад је енергичним провођењем рефорама у Турској узурпатор власти Џеладин-бег 1830. присиљен да бјежи. Тада су порушени раскошни дворци Џеладин-бега, Горњи Шарај у тврђави.

1835. постао је седиште кајмакама. Тада је у вароши било око 6.000 становника, већином хришћана, а мало Арнаута и Турака. Поред великог рибарског трга за суху и усољену рибу, у чаршији је било око 250 дућана.

Средином 19 века Охрид је, поред риболова, био чувен и са трговином и преради кожа. Преко Драча се трговало са Лајпцигом. Бечом и Трстом. Крајем 19. века имао је 2.409 кућа са 11.900 становника, од којих су 5.408 били муслимани, а остало хришћани.

Охрид су 1912. године за вријеме првог балканског рата окупирале српске снаге, па је након тога постао дио Србије. Од 1915. до 1918. су га под окупацијом држале бугарске снаге. Од 1918. до 1941. је дио Краљевине СХС. За вријеме другог свјетског рата, Охрид су 1941. окупирале италијанске снаге те га прикључиле квислиншкој албанској држави. Године 1944. Охрид су заузели македонски партизани, те је отада дио македонске државе, испочетка у оквиру социјалистичке Југославије, а од 1992. као самосталне и независне Републике Македоније.

Године 2001. у Охриду је потписан Охридски споразум којим је посредством ЕУ завршен оружани сукоб македонске владе и албанске националне мањине.

• Црква Свете Софије
• Црква Богородице Перивлепте (једно вријеме звана св. Климент
• Црква Свети Климент и Пантелејмон
• Црква Свети Јован Канео
• Црква светог Димитрија
• Црква светог цара Константина и царице Јелене
• Антички театар из Охрида
• Самуилова тврђава у Охриду
• Манастир Свети Наум

Смјештен на обали језера, град Охрид једно је од најстаријих људских насеља у Европи. Грађен између 7. и 19. стољећа, има најстарији славенски самостан (Свети Пантелејмон) и више од 800 икона у византијском стилу од 11. до краја 14. стољећа. Охридска архитектура представља најбоље очувану и најцјеловитију цјелину античке градске архитектуре овог дијела Европе.

Загваљујући оваквим особеностима, Охрид и Охридско језеро су 1980. године проглашени за Свјетску баштину, под заштитом УНЕСКО-а, под називом - Природна и културна баштина охридске регије.^[4]

== Градови пријатељи == су

• Атина Бојаџи, позната пливачица маратонка

• К. Костић, Наши нови градови на југу (1922)
• Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије III. (1911)
• Ј. Хаџи-Васиљевић, Охрид (Браство, 17)
• Групчевић, О Охриду и Охридском Језеру (1900)
• Љ. Ковачевић, Прилеп, Велес, Охрид (Браство, 1)
• Ст. Симић, Охрид (1925)

• Охрид
• Охрид Архивирано 2006-07-09 на Wаyбацк Мацхине-у (en)
• Општина Охрид
• Охрид Неwс
• Охрид 1
• Летњи фестивал у Охриду Архивирано 2000-09-30 на Wаyбацк Мацхине-у
• Фото галерија Охрида Архивирано 2006-03-04 на Wаyбацк Мацхине-у
• Пресс 24
• Тиме
• Интернатионал Атхлетиц Маратхон Охрид Архивирано 2013-10-29 на Wаyбацк Мацхине-у