Pedesetak godina nakon što je štampan "Okrutni put: Dve žene i ford na putu za Avganistan" Ele Majar, danas klasik putopisne proze, gde je detaljno prPedesetak godina nakon što je štampan "Okrutni put: Dve žene i ford na putu za Avganistan" Ele Majar, danas klasik putopisne proze, gde je detaljno predočeno Elino putovanje sa Anemari Švarcenbah od Ženeve do Kabula u sam osvit Drugog svetskog rata, neko se setio da bi bilo lepo kad bismo mogli da ovo putešestvije sagledamo i kroz vizuru njene problematične saputnice, te su uzeli objavljene i neobjavljene kratke putopisne tekstove Švarcenbahove sa avganistanskog putovanja i i sabrali ih u vidu ove fragmentarne, kratke, necelovite ali zaokružene knjige.* I dobro je što su to uradili jer bi bilo šteta da ne znamo kako se estetika i senzibilnost već uveliko završene vajmarske dekadencije tako lepo preliva po pejzažima bliskog istoka. Pismo je lirsko, nežno i melanholično zagledano u pustinju, ruševine, usamljene ljude, nomade, rastakanje, praznine, vrhove planina, gostoljubivost, islamske vrtove, nesrećne žene ispod čadora, konje, hrtove, siromašne i ponosne ljude, I to sve sagledano sa dosta poštovanja očima nekog ko bi mogao da bude androgini arhangel Gavrilo navučen na morfijum ili “opustošeni anđeo” kako je autorku nazvao Tomas Man. Nema mnogo ni faktografije, ni turizma, ali ima dosta atmosfere. Puna rečenica iz koje je preuzet naslov ovog priređenog izdanja je: „Svakako, svi putevi su otvoreni, i nikuda ne vode, nikuda” i ona dosta sumira suštinu ovih tekstova. ...more
Na trenutke duhovito (verovatno bez autorove namere), sa određenim lirskim naletom, pa čak nije ni dosadno, ali sa godinama sam sve ubeđeniji da je MiNa trenutke duhovito (verovatno bez autorove namere), sa određenim lirskim naletom, pa čak nije ni dosadno, ali sa godinama sam sve ubeđeniji da je Mis Karanfila živela u Parizu i da se našla u pravom krugu ljudi, sigurno bi postala vodeći poststrukturalista. ...more
Ovo je bila više nego prijatna popodnevna šetnja po Londonu tridestih godina u cipelama Virdžinije Vulf, što su najbolje i najudobnije cipele koje mogOvo je bila više nego prijatna popodnevna šetnja po Londonu tridestih godina u cipelama Virdžinije Vulf, što su najbolje i najudobnije cipele koje mogu da se obuju za šetnju Londonom. Tura je krenula sa Temze, sa velikih kolonijalnih brodova, potom se hodalo Ulicom Oksford, gde se učestvovalo u taštom vašaru robnih kuća i prodavnica (Naravno, setimo se da pomodari, poput Klarise Dalovej, nikada ne bi kupili cveće u Ulici Oksford, pomodari pazare u ulici Bond), zatim su se posećivale znamenitosti Londona poput Zgrade parlamenta i Vestiministera, a tura se završila na čaju u malograđanskom domu kod gospođe Krou – ulaznica za čajni divan kod gospođe Vrane košta jedan trač.
Eseji u ovoj knjizi su lepršavi i laki, duhoviti i oštroumni, donekle kozerski, što je negde i očekivano s obzirom da su prvobitno pisani za ženski časopis „Good Housekeeping”. Oni su i poetski, puni detalja i nabijeni oduševljenjem prema gradskom životu i sposobonošću da se vidi lepota na najneočekivanijim mestima urbanog pejzaža. Kako Balzak ističe, flâneur je onaj koji ima „gastronomsko oko”, a oko V. Vulf nije samo gladno, ono je i lucidno (tako će da tvrdi da se kuće razlikuju shodno tome koje godišnje doba u njima vlada tokom cele godine). Um šetača u ovim esejima postaje tabak koji – primajući otisak ulica, dokova, katedrala, kuća – razvija beskrajnu traku sa prizorima, kretanjima, krstarenjem i njihovim brzim smenjivanjem. I upravo smenjivanje je ključno za razumevanje Londona, jer za V. Vulf, London nije neki stabilan i trajan prostor; naprotiv, London uvek nestaje, a na njegovo mesto dolazi neki novi grad. Mi možemo da ga posmatramo gladnim očima, ali nam određeni delovi slagalice uvek izmiču, a srušena zgrada, promenjena navika ili pojedinačna smrt malog čoveka, ma koliko promena izgledala beznačajna, učiniće da: „London – mada još uvek postoji– nikada više neće biti grad koji nekad beše“.
Jedina mana je ta što je putovanje kratko. Završi se za jedno sedenje
P. S. Knjiga u knjižari Portalibris košta svega 150 dinara....more
Gravitacija je najčudniji fenomen vaseljene. Apstraktna, pomalo apsurdna, nevidljiva sila protiv koje ne postoji nikakav štit, odbrana ili sredstvo daGravitacija je najčudniji fenomen vaseljene. Apstraktna, pomalo apsurdna, nevidljiva sila protiv koje ne postoji nikakav štit, odbrana ili sredstvo da se njime upravlja. Do danas je neobjašnjena, čak i posle Ajnštajna koji smatra da to uopšte i nije sila već zakrivljenje prostora. Zapravo, gravitacija je možda najveća misterija našeg univerzuma. Gotovo nešto slično što vernici osećaju prema Bogu - znamo da gravitacija zasigurno postoji, ali graviton nije otkriven, niti se danas, čak ni teorijski, može naslutiti šta je on. Možda u razrešenju gravitacije leži ključ za razrešenje ljudskog postojanja. Možda je upravo usled večnog zakona smera na dole, sve na zemlji osuđeno na rasipanje, propadanje, krunjene, usitnjavanje, praveći vremenom krugove ostataka i parčića. Ako je Saturnova gravitacija uništila jedan od svojih satelita i tako formirala svoje fantazmagorične prstenove, možda na dugotrajnom nivou gravitacija čini isto životu na zemlji. Možda je gravitacija naš metafizički princip.
Glavni junak u ovom Zebaldovom melanholičnom hodočašću, luta devastiranim pejzažima istočne Engleske, nalik na romantičarskog junaka osuđenog na puste predele postapokaliptičnog sveta na koji smo izgleda osuđeni od kada postoji život na zemlji. On mediitira nad parčićima ljudske istorije: o Svinbernovoj riđoj glavi, ribolovu na haringe, Šatobrijanovim memoarima, Jasenovcu, Konradu, svilenim bubama, lobanji Tomasa Brauna, Rembrantovom Času anatomije, bitki kod Vaterlua, Tajpinškom ustanku koji je rezultiralo osnivanjem Nebeskog carstva mira gde će svi stanovnici izvršiti samobistvo, Vojadžeru koji nosi poruku naciste vanzemaljskoj civilizaciji i o mnogim drugim stvarima koje su spakovane u ovom najlepšem kabinetu retkosti i melanholičnih čudesa u pisanoj formi. Istorija gde nevolja uvek zamenjuje druga nevolja, a mi koji smo preživeli, kako kaže Zebald, gledamo odozgo, vidimo sve istovremeno ali ne znamo šta se zapravo desilo. U pitanju su parčići koji kruže najvećim narativom zvani ljudska istorija. Oko čega kruže? Oko niti svilene bube?
Jedna od najlepših knjiga koje sam pročitao....more
Vrlo zdrav, komunistički putopis o putovanju uvek napaljenog Daviča u zapadnu Afriku. Putovanje se ni manje, ni više, odigralo 1961. u godini kada se Vrlo zdrav, komunistički putopis o putovanju uvek napaljenog Daviča u zapadnu Afriku. Putovanje se ni manje, ni više, odigralo 1961. u godini kada se u Beogradu održao prvi samit Nesvrstanih, u vreme kada Tito polako postaje superstar u Africi. Davičo gotovo da ispada njegov PR, voljan da udeli Kardelja na čitanje svakom Afrikancu koji sumnja u pravovernost jugoslovenskog ispovedanja komunizma.
Crno na belo je velikim delom politički putopis. Putuje se afričkim putevima, koliko geografskim, toliko i političkim - zapadni kolonijalizam, afrički postkolonijalizam, istočni blok, zapadni blok, maoistička Kina i jugoslovenska jeres. Sve se mora isterati crno na belo, a Afrika je najbolji prostor za isterivanje istine, jer su nas o njoj lagali, smatra Davičo. Postoji fantom Afrika i postoji prava Afrika. Lagali su nas je Afrika egzotika, lagali su nas da tamo žive ljudožderi, lagali su nas da su to deca kojima je logika strana. Lagala nas je čitava evropska književnost. Od naših, lagao nas je Rastko Petrovič putopisom Afrika . Rastko kaže: Naslonjen na prozor kaze posmatrao sam.... Davičo demantuje: Nijedna afrička kaza nema prozora .
Crno na belo je putopis o pokušaju da se Jugosloveni približe Africi, da se sa njom identifikuju, da se uoči sličnost, jednog čoveka naspram drugog čoveka, jednog naroda koji se borio za slobodu naspram drugog naroda koji se borio za slobodu. Vrlina je uočiti sličnos. Sličnosti ne obavezuju. One su obaveza činjenica ljudi koje se bore da svet bude sloboda jednog jedinog i sve jedinstvenijeg ljudskog sveta. Tu. Tamo. Svuda. Ali od ovog zdravog optimizma šta je ostalo danas? Isto onoliko koliko je ostalo od države koju je Davičo ponosno predstavljao u gledanju sa Afrikom, one Jugoslavije zbog koje je pred Afikancima krio i kad se plašio i kad je imao predrasude, jer pravi Jugoloven se ničega ne boji i nema predubeđenja o drugim ljudima. Zdravo, naivno i vrlo lepo napisano....more
Loading...
