„Naš Euripid, čovečni,“ da parafraziram stih Elizabet Baret Brauning, najkrvaviji je i meni najdraži od tragičke trijade, iako su me klasičari često p„Naš Euripid, čovečni,“ da parafraziram stih Elizabet Baret Brauning, najkrvaviji je i meni najdraži od tragičke trijade, iako su me klasičari često pokušavali ubediti da je slabiji i od Eshila i od Sofokla. Delom je to zbog toga što se Euripid ne uklapa uvek u uzvišene definicije tragedije, tragičnog i tragičnog junaka. pa je nekako od titule “najtragičniji” stigao do pozicije pesnika kojem je, za ono što je želeo da izrazi, bio potreban novi žanr, ali se nije uspeo izmaći iz okvira istog. Upravo u tom rascepu nastaje cela potonja tragička tradicija evropske književnosti, od Seneke, preko Šekspira i Rasina, pa do tragične opere 19. veka.
„Hekaba“ je smeštena neposredno posle završetka Trojanskog rata. Pobednik je poznat, trojanski muškarci i dečaci su poklani, a žene i devojčice, uključujući i trojansku kraljicu Hekabu, su odvedene u roblje. To ne znači da je gotovo sa mrtvima. Naprotiv, Euripid podseća da nakon svakog rata, sukob se nastavlja - pobijeni traže da budu dostojanstveno sahranjeni, proslavljeni i osvećeni. Stoga, dramsku radnju ovde ne pokreću živi nego mrtvi – duh Polidora, Hekabinog sina, ubijenog od strane tračkog kralja Polimestra, i duh Ahileja, koji zahteva žrtvovanje Poliksene, Hekabine kćerke.
Vrhunac tragedije nije ni u smrti Polidora ni u smrti Poliksene, već u Hekabinoj osveti nad kraljem Polimestorom time što ubija njegovu decu. U staroj Grčkoj, čin ubijanja dece izazivao je manju moralnu uznemirenost nego danas, posebno ako je ono sprovedeno po principu “oko za oko” i kada dolazi kao kazna za kršenje gostoprimstva. Za razliku od Sofoklovih junaka, koje tragedija (Simona Vejl bi rekla nesreća) pretvara u svetačke figure dostojne da im se celivaju ruke, Euripidovi likovi postaju baš strašni, monstrumi, a samim time i čovečniji. Tragedija ipak manjinu pretvara u svece. Uglavnom ljudi usled nesreće postaju još gori nego što su bili. Ovde majka koja pati za sopstvenom decom, postaje čedomorka tuđe. I to je osveta, ali nije pravda. Pravda za Hekabu ne postoji, a nesamerivost tuge za mrtvom decom je i dalje menja, kako kaže mit, sve dok je ne pretvori u nešto izvanljudsko – besnog psa.
Pročitao sam četiri različita prevoda. Baš je uzbudljivo pratiti nijanse razlika.
A) Prvi je prevod Nikole T. Đurića, oca Miloša N. Đurića. Ispevan je u desetercu. Dugo je postojala ideja da se grčka antika treba prevesti u metru srpske epske poezije. I kad smo kod roditelja koji tuže nad smrću svoje dece u rat, potresno je da na izdanju Grčkih tragedija iz 1948. kao posveta stoji: "Seni svoga jedinca Rastka. M. Đurića, svšenog maturanta, koji u odbrani otadžbine junački pogibe 8. 4. 1945. god posvećuje svoje prevode Miloš N. Đurić".
Nikola Đurić ovako prevodi završni deo Polidorovog monologa s početak tragedije:
"O, majko moja, nekad kraljica A sada jadna, zarobljenica, U sreći nekad, u bijedi sad. Po volji bogu nekom sve je to."
A ovako Nikola prevodi završne stihove hora trojanskih robinja sa kojim se završava tragedija:
"U luke, drage, i u šatore, Da produžimo službu nemilu! Neslomiva je ljudska sudbina!"
B) Drugi prevod je načinio Branko Pleša, reditelj i glumac koji je, između ostalog, prvi tumačio i Openhajmera na filmu. Prevod je nastao povodom postavke Hekabe u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sedamdesetih
Pleša ovako prevodi završni deo Polidorovog monologa s početak tragedije
"Jao! O majko moja, nekad sjajna kraljice, u ropstvu sad si tužna zarobljenica. A sreća - gde je sad! Za radost negdanju osvećuje ti se svirepo neki bog."
Pleša ovako prevodis Stihove koje izgovara hor trojanskih robinja sa kojima se završava tragedija:
"U luku, drage, u šatore idite da primite na ruke lance robovske! Crna je sudbina!"
C) Za prevod na engleski želeo sam da uzmem prevod Gilberta Mareja, najvećeg stručnjaka za Euripida na ostrvu s početka 20. veka, a i sam je pisao komade sa pacifističkom porukom. Međutim, izgleda da nije preveo Hekabu. Stoga sam uzeo prevod uDajan Arnson Svarilen američke savremene prevoditeljke. Prepev je u metru.
Dajan ovako prevodi zavRšni deo Polidorovog monologa s početak tragedije:
"O Mother, from a royal household—you who look upon your day of slavery— some god has counterpoised your former joy with all the weight of what you suffer now."
A ovako Dajan prevodi završne stihove hora trojanskih robinja sa kojim se završava tragedija:
"Let us go to the tents, friends; let’s go to the harbor; it’s time to take up the toils of our masters. Compulsion is brutal."
D) Za kraj sam uzeo prevod kanadAkse pesnikinje En Karson, autorke "Autobiografije crvenog". Kako kaže, Euripid je za nju Lars fon Trir antičkog sveta i u laptopu ima poseban dokument u kome redovno dopisuje zbog čega joj je Euripid neprijatan. Prevod je u slobodnom stihu.
En ovako prevodi završni deo Polidorov monologa s početak tragedije:
"O mother! You went from a house of kings to a day of slavery. Your grief is as great as your splendor was: some god is weighing the one out equal to the other"
A ovako En prevodi završne stihove hora trojanskih robinja sa kojim se završava tragedija:
"Go to the harbor, go to the tents, dear women. Now we taste the work of slaves. Hard is necessity."...more
Prva dva dela "Aleksandrijskog kvarteta" odgovaraju na pitanje kako se voli u Aleksandriji – a voli se ulepljeno i zaslađeno kao baklava, pojedena iz Prva dva dela "Aleksandrijskog kvarteta" odgovaraju na pitanje kako se voli u Aleksandriji – a voli se ulepljeno i zaslađeno kao baklava, pojedena iz svog i tuđeg tanjira sumnjivog lokala, na mekanim jastucima, da bi na kraju saznao da nisi pojeo baklavu, već tulumbu. Treći deo ponovo menja perspektivu ispripovedane priče, te Aleksandrija više nije grad večito gladnog erosa, već postaje poprište politike. Darli više nije narator; njegov čuvstveno melanholični pokušaj da protejsku prirodu stvarnosti i sećanja savlada i pretvori u zaokruženu istinu nestaje iz fokusa. Umesto njega, u Mauntolivu pripovedanje preuzima sveznajući narator (mada se takva distanca povremeno javlja i u drugom delu). U "Mauntolivu" se javljaju novi preokreti u odnosu na one iz "Baltazara", koji su već bili preokreti u odnosu na priču iz "Justine". Tu su kolonizatori i zapadne sile, Arapi, Kopti, Grci, Jevreji, i, naravno, teritorija Palestine. Drugi svetski rat samo što nije počeo a od pojedenih slatkiša se dremka, od lošeg varenja raste splin, a Aleksandrija lebdi između iluzije i stvarnosti, između materije i pesničkih slika.
Koliko se ove tri knjige i tri perspektive uklapaju u jednu celinu? Ima aljkavosti i ponekad zaškripi, što se može opravdati praktičnim razlozima – Darel nije pisao Kvartet odjednom, već je svaki novi deo nastajao nakon što bi prethodni bio objavljen, pa nije mogao da prilagođava novo osmišljeno u odnosu na staro napisano. Ipak, celina funkcioniše. Ne kao švajcarski sat, već više kao mediteranski ples – što je meni primamljivije, jer se zna u šta je zabavnije gledati.....more
I dok je prvi deo "Aleksandrijskog kvarteta" predstavljao pokušaj glavnog junaka i pripovedača da kroz sećanja, dnevnike, pisma i tuđe rukopise dosegnI dok je prvi deo "Aleksandrijskog kvarteta" predstavljao pokušaj glavnog junaka i pripovedača da kroz sećanja, dnevnike, pisma i tuđe rukopise dosegne istinu o proživljenim događajima u Aleksandriji i neuhvatljivoj Justini, drugi deo, već na prvim stranicama, kao vila brodarica razara ono što je izgrađeno i podseća nas da ljudi žive živote zasnovane na odabranim izmišljotinama i da je naš pogled na događaje uslovljen položajem u prostoru i vremenu. Stoga je svako tumačenje stvarnosti zasnovano na jedinstvenom položaju. Dva koraka na istok ili zapad i cela slika se menja.
Ulogu vile brodarice preuzima Baltazar, koji dolazi na ostrvo gde se povukao glavni junak. Baltazar mu vraća napisani rukopis s brojnim prepravkama i dopisanim komentarima, te mu uz uzdah saopštava da je pogrešno razumeo mnoge stvari, uključujući i ono glavno – ono što je velikim delom pokretalo narativ u prvom delu. Raskrinkavanjem pogrešne premise dešava se prvi preokret i ruši dobar deo postavke iz prvog dela. Moram priznati da, iako sam već čitao "Kvartet", preokret nije izgubio na svojoj svežini. Ponovo sam sa zadovoljstvom razjapio usta od iznenađenja, jer prvi deo te tako fino ušuška u svojoj prezasićenoj atmosferi spleena da zaboraviš šta ti se sprema.
Stoga, drugi deo nije klasičan književni nastavak u kojem se pripoveda o događajima koji slede, već pripovedač, na osnovu Baltazarovih ispravki, govori o istom vremenskom periodu iz prvog dela, ali iz promenjene perspektive. Uključuje nove likove i događajima daje na širini. Čitaoci koji vole da logika narativnih elemenata funkcioniše savršeno uglavljeno kao švajcarski sat, mogli bi Darelu da zamere na aljkavosti, ali, hej, ipak smo u mutnim vodama Aleksandrije u sećanjima jednog čoveka.
Plus ovo: “Na kraju, otkriće se da je tačno sve o svima. Svetac i gad dele sve”....more
Drago mi je što je i posle 15 godina od prvog čitanja, Aleksandrijski kvartet ostao predivan tekst na toliko nivoa. Prvi deo "Justina" je "AleksandrijDrago mi je što je i posle 15 godina od prvog čitanja, Aleksandrijski kvartet ostao predivan tekst na toliko nivoa. Prvi deo "Justina" je "Aleksandrijski kvartet" u malom. Napisan kao niz memoarskih ahronoloških reminiscencija pripovedača na višeugaonu ljubavnu aferu u gradu Aleksandra Makedonskog pred Drugi svetski rat. Modernističko delo napisano u tradiciji baroknog romana, ne plaši se da igra na sve i da bude sve, a i da ne bude ništa. Ne roman kao jedinstveno ogledalo sveta, nego roman sačinjen od višestrukih ogledala koji hvataju višedimenzionalni efekat i daju neku vrstu pogleda kroz prizmu. I to ne da bi se prikaz sveta obogatio, već naprotiv da bi se uništio a naše znanje o njemu raskrinkalo kao iluzija. Da bi u tome uspeo, Darel koristi punu artiljeriju.
P. S. Barok, groteska, Kavafijeva poezija, gnosticizam, Sofijin pad u materijalnost, sećanje, aforizmi o ljubavi, fore pokupljene od Prusta, alkohol, ajnštajnova teorija relativiteta, fam fatal, pisci praznih džepova,, vrtlar pravoslavni monah kome je odsečen jezik, tuberkulozne prostituke, minareti pod nebom boje ćilibara, krimić, špijuni, Plotin, kolonijalizam, Markiz de Sad, Frojd, pustinja, biblioteka, Uismansov roman Nasuprot, klinika za venerične bolesti, kabala, obrtanje tarota posle seksa, autopoetika, Bodlerov gradski splin...more
Sve drame Tenesija Vilijamsa, pa i ova, jedinstven su spoj lirizma, melodrame i nasilja jednog košmarnog paganskog i čulnog sveta u kome pojedinac visSve drame Tenesija Vilijamsa, pa i ova, jedinstven su spoj lirizma, melodrame i nasilja jednog košmarnog paganskog i čulnog sveta u kome pojedinac visi okačen o tanku nit varljivog spasa sažetog u krilatici „depended on the kindness of strangers“. Pokretački događaj, opet tipičan za veliki broj Vilijamsovih komada, pa i uopšteno za južnjačku gotiku – dolazak misterioznog stranca u zatvoren svet američkog juga – ostvaruje se u vidu dolaska melanholičnog i zgodnog bivšeg žigala među stanovnike zabačenog mestašca. On sa sobom nosi gitaru, ima pseću temperaturu tela, pomalo je mitološki Orfej, više hristolika figura, delom biblijska pošast, donekle protuva koja želi da promeni svoj život – tu je da kazni, oprosti, strada za drugog, ali pre svega da probudi prikrivene nagone. U svojoj koncepciji približava se simbolu, dok psihološku dubinu imaju ženski likovi sa kojima dolazi u kontakt. I tako, dok želja kulja kao nezaustavljiva voda ispod trulog praga zatvorenih drvenih vrata represije, dramski likovi šapuću o pticama bez nogu koje nikada ne hodaju po zemlji već spavaju nošena vetrom. Divan i čulan dok se čita, iako gledano čisto dramaturski, ima svojih mana....more
Uf, "Zamak u mom srcu" je uvek visoko na listama za "comfort reads," ali umesto da me ušuška, pošteno me je iznervirao.
Napisan tokom Drugog svetskog rUf, "Zamak u mom srcu" je uvek visoko na listama za "comfort reads," ali umesto da me ušuška, pošteno me je iznervirao.
Napisan tokom Drugog svetskog rata u izbeglištvu u Americi, ovaj britanski roman, poput drugih iz tog perioda, natopljen je nostalgijom i imaginacijom engleštine kao mesta koje obuhvata zamkove, pejzaže sa proplancima i vrbama, ekscentrične likove, dobrog seoskog paroha, paljenje vatri za dugodnevnicu i prve ljubavi koje se pretvore u melanholično iskustvo.
Radnja romana smeštena je u 1935. godinu i sastoji se od dnevničkih zapisa Kasandre Mortmejn, srednjeg deteta poznatog modernističkog romanopisca koji pati od hronične spisateljske blokade. U svom dnevniku, Kasandra beleži napore svoje luckaste, ekscentrične porodice da prežive bez prihoda, dok njen tata čita po celi dan detektivske romane i čeka inspiraciju, u svom iskrivljenom zamku sastavljenom od srednjovekovnih zidina, dograđenih prostorija iz stjuartskog perioda i viktorijanske nadogradnje (u mojoj mašti kao one prelepe, bizarne nadograđene kuće na Belim vodama u Beogradu, ali sa nadogradnjama kroz osam vekova). Naravno, oni nemaju šta da jedu, ali sve je ušuškano i luckasto - tu je mlada maćeha nudistkinja koja šokira pošten seoski svet dok ide da opšti sa prirodom, dražesni pas i mačak po imenu Eloiza i Abelar, starija sestra udavača bez spreme i miraza, i sl. Dražesnosti doprinosi ubedljivost Kasandrinog živopisnog pripovedanja u dnevniku u kojem dobro balansira između promućurnog opažanja i čiste naivnosti. Čitalac vrlo brzo zavoli Kasandru i kao lik i još više kao pripovedača. Tako i ja. Baš sam se fino, ušuškano cerekao (recimo, E. M. Forster i Nensi Mitford humor), i onda BAM! Negde na polovini priča ode u smeru gde nipošto nisam želeo da ode, i Kasandra se od vrlo kul junakinje snizi u iritantnog lika, a onda ta iritantnost počne poput razlivenog lošeg mastila da se širi i na druge aspekte romana, pa i retroaktivno na stvari koje mi nisu smetale dok sam čitao prvu polovinu (loša i neubedljiva motivacija, plitkost i stereotipnost likova).
Iako je Laguna, sudeći po koricama i prevodu naslova ("I Capture the Castle"), ovo tretirala kao ljubić (što je legitimno), računajte da danas u Britaniji "Zamak u mom srcu" ima više status klasika omladinske književnosti. A šta je želela autorka? Pa, Dodi Smit je bila snob. Bila je očajna kada je "Zamak u mom srcu" postao jedan od najprodavanijih romana 1948. godine i kao takav postao deo obaveznog kurikuluma ondašnjih književnih klubova. Nije želela da bude prihvaćena kao middlebrow autorka. Imala je 52 godine i iza sebe uspešnu dramaturšku karijeru, a "Zamak u srcu" je bio njen romaneskni prvenac. Pisala ga je sedam godina, znojila se nad rečenicom kao Flober (što se donekle i vidi u tekstu) i imala ambicije, kako je pisala u pismima i dnevniku, da napiše tinejdžersku verziju "Portreta jedne dame" i pulp romansu iz vizure Prusta kao britanske adolescentkinje....more
Baš lepo provedeni vreli julski dani čitajući o čuvenom putovanju desetine hiljada vitezova da osvoje Jerusalim krajem 11. veka. Putovanje na granici Baš lepo provedeni vreli julski dani čitajući o čuvenom putovanju desetine hiljada vitezova da osvoje Jerusalim krajem 11. veka. Putovanje na granici fantazmagorije o ljudima koji su prodavali svoja imanja kako bi finansirali putešestvije uz obećenje očišćenja, a onda na istom počinili svaki mogući greh, sa sve turom koja je u pojedinim trenucima toliko loše išla da su bili prisiljeni da kuvaju čičak, jedu ljudsko meso, piju konjsku krv i blato. Ne zna se koliko je ljudi iz Evrope krenulo u Prvi krstaškirat ali se procenjuje da ih je stiglo manje od trećine pred zidine Jerusalima. I dalje sam fasciniran kreativnošću srednjovekovnog čoveka šta sve može da se uradi sa odsečenom glavom neprijatelja.
Knjiga je dinamična, očigledno napisana sa radošću prema predmetu istraživanja, ubrzana i sažeta. Ono što je novina u odnosu na verovatno 1000 drugih knjiga napisanih o krstaškom pohodu što Frankopan insistira da pravi pokretač pohoda za oslobađanje Jerusalima nije bio papa Urban II i vateni govor u Klermonu, nego vizantijski imperator Aleksije I Komnin i da se njemu treba dodeliti centralno mesto u sagledavanju pohoda. Frankopan je baš strastven u odbrani Aleksija od viševekovnih kleveta zapadne istoriografije, da bi ga sigurno u tome blagoslovila, da je imala priliku da pročita, i Ana Komnin, Aleksijeva ćerka i autorka „Aleksijade“, bisera vizantijske književnosti u kome je slavila vladavinu svog oca. Meni kao laiku, argumenti izgledaju validno, iako Frankopan ponekad upada u fanboying.
A „Laguna“ kao „Laguna“, sada su odlučili da ne štampaju napomene i literaturu već da čitaoca upute na njihov sajt. ...more
Švedska književnost XX veka je imala svoju varijantu soc. realizma, čiji pisci ne samo da su bili važni za pokretanje novih modernih tokova, nego su iŠvedska književnost XX veka je imala svoju varijantu soc. realizma, čiji pisci ne samo da su bili važni za pokretanje novih modernih tokova, nego su i bili podstrekači društvenih reformi. Pride, nije reč o rođenoj buržoaziji sa svešću o socijali, nego o piscima koji su imali proletersko poreklo i iskustvo, bez formalnog obrazovanja, samoblikovani uz trud i muku, a opet su uspeli da ostvare velike uspehe na polju što u nacionalnoj što u svetskoj književnosti, a o čemu svedoče i prevodi.
Ivar Lo-Johanson je jedan od njih. Poreklom je pripadao klasi statara, poljoprivrednih radnika bezemljaša čiji je socijalni i ekonomski položaj bio sličan našim kmetovima u Bosni – obrađivali su zemlju velikoposednicima, a isplatu za rad su isključivo dobijali u naturi, a ne u novcu. S time da su kmetovi u Bosni zabranjeni njenim ulaskom u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918, dok su statari u Švedskoj ukinuti tek 1945. I eto, zanimljivo je kako je danas zemlja sa visokim stepenom socijalne pravde nekada bila spora u reformama.
„Laku noć, zemljo“ je roman koji upravo tematizuje života statara. Izašao je 1933. godine, kada ova klasa i dalje postoji. Oblikovan je kao panorama života u jednom selu u vidu ulančavanja manjih pripovednih celina i kao roman obrazovanja. Svetonazor glavnog junaka dečaka Mikaela se obrazuje kroz socijalnu samospoznaju i težnju da se iz klase pobegne i izdigne na društveno-ekonomskoj lestvici. Oblikovan autobiografski, u romanu „Laku noć, zemljo“ prikazan je težak život seljaka, povezan sa neprekidnom borbom između održavanja ljudskog dostojanstva i pokornosti u službi.
Ipak, ovo je jedna od knjiga koje nisam uspeo da završim, stoga je neću oceniti. Napuštam je na 180. stranici jer sam previše bez slobodnog vremena da čitam još 300 stranica tekst koji me ne uzbuđuje ni na jednom nivou. Reč je o ravnobledom lirizmu svakodnevice nekog tamo sveta u koji nikako nisam uspevao čitalački da utonem. Šteta....more
Recimo da sam je prvi put pročitao u srednjoj školi, a sada sam je skinuo sa police tražeći jedan podatak a završio čitajući je od korice do korice. KRecimo da sam je prvi put pročitao u srednjoj školi, a sada sam je skinuo sa police tražeći jedan podatak a završio čitajući je od korice do korice. Knjiga obuhvata više seksualni a manje ljubavni život devetnaestovekovnih domaćih vladara – veći deo knjige je posvećen Obrenovićima, jedno poglavlje Karađorđu, poglavlje Pertrovićima i nekoliko potpoglavlja političarima. Napisano sa nevelikim umećem pripovedanja, tekst se povremeno približava tonu studentske skripte. Što je i očekivano jer Ljušić nije publicista, nego univerzitetski profesor. Odlikuje je i stilska neusklađenost između poglavlja, što je, pretpostavljam, posledica što se kod nas popularni nonfiction piše tako što se klimavo spoje različiti tekstovi pisani za različite prigodbe.
Sadržaj je sočan i zanimljiv i dovoljno izazovan da se često sa neodobravanjem iscokće jezikom odričuči glavom levo-desno nad određenim odnosima. Ljušić jeste konzervativac, ali slika devetnaestog veka predstavljena u knjizi daleko je od one konzervativne laži o čednim i prepunih uzvišenih vrlina precima jer takvi ljudi su uglavnom postojali u književnosti ne i u stvarnosti. Srbija u rasponu od 100 godina, od vožda Karađorđa do kralja Aleksandra Obrenovića se duboko promenila ali je ljubavni život izgleda tekao ili u krajnosti sladostrašća ili kratkotrajne sreće u ljubavi koja se obavezno pretvarala ili u mržnju ili tragediju.
Ljušić pokušava nekad da bude duhovit, mada neuspešno, a opet me je namejao par puta na mestima gde nije želeo to da bude. Tako kada piše o ljubavnim avanturama Nikole Krstića, osobe koja je fanatično vodila dnevnike, zapisujući svaki podatak iz života, od posete zubaru do toga šta se služilo od jela na večerama, zahvaljujući kojima istoričari mogu dobro da rekonstruišu društveni život beograda njegovog vremena. Krstić je takođe u dnevnike vredno zapisivao svoje česte ljubavne izlete, a pri izborzu partnerki nije ni birao a bogme mu ništa nije bilo ni sveto: prostitutke, služavke, rođake, ugledne gospođe, žene i ćerke svojih bliskih prijatelja (uključujući ženu Stojana Novakovića i ženu i ćerku Josifa Pančića). Ljušić naučno prepisuje u nedogled pornografske detalje iz bogatih Krstićevih beležaka tipa, bila je vrlo uska, nije bila čista, podade mi se al ne mogah, Mica je bila dobra, al njena sestra Persa još bolja. I onda Ljušić pri kraju poglavlja napiše Krstić je slavio slavu Sv. Nikolu.
Volim Pavića jer se u njegovoj književnosti uvek dobro: 1) jede (i to onako masno, raznoliko i bez krivice) 2) jebe (i to onako masno, raznoliko i bezVolim Pavića jer se u njegovoj književnosti uvek dobro: 1) jede (i to onako masno, raznoliko i bez krivice) 2) jebe (i to onako masno, raznoliko i bez krivice), 3) sanja (i to onako masno, raznoliko i bez krivice). Doduše, u njoj se i mnogo umire (i to onako masno, raznoliko i bez krivice), pa i usputno, nekako izgleda da ne boli (ma koliko dekor ukazivao suprotno). Sećam se da sam na prvoj godini fakulteta, kada sam čuo da je Pavić preminuo, poželeo da je otišao sa ovog sveta usputno i bez straha, kao što se umire u njegovoj prozi. Sve četiri stavke u direktnoj su vezi sa frivolnim, dekorativnim svetom o kome je pevao i pripovedao, a gde ne postoji perspektiva, a kauzalnost je samo trač.
„Zvezdani plašt“ je Pavić u svojoj manirističkoj fazi. Reč je zbirci priča forimiranih u pripovedne diptihe imenovane po astrološkim znacima. U njima horoskop igra ulogu u narativnom povezivanju priča, mada ofrlje i uspešno samo kad se malo više zažmuri. I za mene je to ok, da se zažmuri i da se odsanja.
Voleo bih da je u nekoj dimenziji Sergej Paradžanov imao priliku da adaptira neko Pavićevo delo u film. I to ne Paradžanov sa „Sajat Novom“, još manje sa „Senkama zaboravljenih predaka“, koliko kao režiser filma „Ašik Kerib“....more
„Semper idem“ je najtoplija knjiga o smrti koju sam ikada čitao, te nisam siguran da li me je ogrejala toplotom ili smrzla tugom. Verovatno je oba. Re„Semper idem“ je najtoplija knjiga o smrti koju sam ikada čitao, te nisam siguran da li me je ogrejala toplotom ili smrzla tugom. Verovatno je oba. Reč o hronici jednog detinjstva u Somboru, i nešto manje Zagrebu, sagledanog iz perspektive dečaka, ali ispripovedana iz pozicije ostarelog pripovedaća nakon više od pedeset godina od predstavljenih događaja iz tridesestih i četrdesetih godina 20. veka. Ta dvostrukost naratora, tipična za romaneskno pripovedanje u prvom licu, ovde je dodatno podvučena što je i lik dečaka u svojoj karakterizaciji, ono što naš narod naziva, starmali. Knjiga počinje i ostaje većim svojim delom topla, puna je humora, vedrine, osobenih i zabavnih junaka, posebno članova uže i šire jevrejske građanske porodice, ali se vrlo rano uvodi motiv gubitka i smrti, i kako čitanje napreduje, mrak sve više raste, sve do „velikog sunovrata“ holokausta. Holokaust ipak ostaje u pozadini jer akcenat nije na onom šta rat donosi, nego suprotno, šta rad odnosi. A odnosi čitave svetove.
Kroz bildungsroman, dečak stiče znanje o svetu na osnovu svog iskustava, ali i putem različitih svetonazora ljudi iz njegove okoline iskazanih u obliku aforistički intorniranih rečenica (to je zasigurno nasleđe Borinih „Priča o zanatu“ i „Uloge moje porodice u svetskoj revoluci“), ali je i obdaren nadznanjem uvođenjem fantastičnih motiva proročkih snova i vizija. Glas deteta, glas starca, glas proroka – ima u dečaku nešto od odjeka kasnoantičkog i srednjovekovnog tropa puer senex –a. Ipak, celokupno znanje i nadznanje bivaju nadjačane i ostaju nemoćne pred nezanjem i lancem koje ono pokreće - nezanje rađa glupost, glupost rađa mržnju, mržnja rađa obest i obest na kraju rađa zločin. Ova ista linija stvaranja zla se stalno ponavlja, i kako Lebović podvlači u naslovu uvek je ista. I ma koliko je uočavali kroz istoriju kao sveprisutnu, ona ostaje nalik na mitsku Kasandru Trojansku - upozorava, ali joj niko ne veruje. Ta univerzalnost zla nikada nije depresivnija zvučala kao ovih dana kada su dobrim delom naslednici preživelih Jevreja počinili užasne stvari nad palestinskim civilima. Kakav paradoks. Semper idem.
Roman jeste ostao nezavršen. Nedostaju tri poslednja poglavlja, ali je zbog načina pripovedanja čitalac upoznat sa razrešenjem i sudbinom junaka i same priče....more
Čitati ovu dokumentarnu-memoarsku prozu nalikuje na gledanja poetskih dokumentaraca (tipa Krisa Markera ili Šantal Akerman), gde je vizura pogleda i nČitati ovu dokumentarnu-memoarsku prozu nalikuje na gledanja poetskih dokumentaraca (tipa Krisa Markera ili Šantal Akerman), gde je vizura pogleda i naracije dovoljno očuđena da nas tera da sa otklonom uskliknemo “ljudsko postojanje je uvrnuto”, a opet nas i približa i saobražava sa onim što gledamo te stoga moramo da dodamo “I moje postojanje je uvrnuto zajedno sa svim ovim ljudima”. Kao što se uglavnom ističe, Ani Erno je u “Godinama” memoarsko “ja” zamenila sa memoarskim “mi”, koje je kombinovano sa njenom standardnom zamenom “ja” sa “ona”. To “mi” je kao i “ja” u potpunosti promenljivo, nestabilno i iluzorno – palimpsesti našeg i tuđeg iskustva, iskrivljenog sećanja, fantazija, priča, političkih slogana, ideala, floskula, opštih mesta, predrasuda, hormona, reklama, visoke i masovne kulture, potrošne robe. Rezultat je baš epski. Nit kraćeg romana nit šireg osećaja totaliteta života u razmahu od šezdesetak godina. Sažetost i eliptičnost u pripovedanju, kada se ovako nagomilaju, stvaraju osećaj da život prebrzo proleti, a opet od tačke A do tačke Š životnog puta sve se promenilo. Hitro se smenjuju u tekstu predsednici, pop pesme na top listama, štrajkovi, novi proizvodi se pojavljuju na policama robnih kuća i, gle, junakinja je već penzionerka koja gura kolica u supermarketu. Zar nije doskoro bila klinka? A sad ta klinka već ima dva sina starijih od 30 godina? Pa kako? I to je negde gde uvek možemo da se saosećamo sa iluzijom da nam je neko diskretno odžepario vreme i da bismo trebali da imamo manje godina no što imamo. A onda se setim da sam rođen pre SMS poruka, te da zapravo i jesam rođen u prošlom veku....more
Loading...
